DOBRA DELA

Kako ne ogoliti dusu?

Toliko je tanana njena opna da mi je tesko i da pomislim samo na njeno ojacanje. Kako? Kako to cine ljudi?

Cesto se pitam izgedaju li ovako svi ljudi koji su izgubili svoje ljude? Ili samo oni slabi? Ljudi mi kazu da sam jaka, ali ja mislim da ne izgledam tako. Ne umem vise jednako da se smejem, dugo da se smejem, a ne mogu i ne zelim da objasnjavam drugima zasto sam takva. Tako bih bila slaba. A pokazati slabost, da li je to neki greh?

Celog zivota nas muce nekim stegama, zakonitostima, stvarima koje moras, stvarima koje ne smes i onda se ti u svojoj dvadesetpetoj zapitas zasto od sebe neprestano ocekujes nesto sto moras, umesto da pokusas da shvatis sta je to sto stvarno zelis, onako jako iz ciste duse, one bez opne.

Uvek sam morala da budem dobro dete, vaspitanje je mojim roditeljima bilo na prvom mestu. To znaci-da u gostima sedis ustogljeno, pravih ledja i podignute glave, da ti slucajno nije palo na pamet da uzmes vise od jedne bombone kad te ponude, da slucajno ne kazes da si gladan, jer bozemoj to je sramota, kao da te kod kuce nisu nahranili. Kako bih bila "dobro dete u vrticu", naucili su me da citam i pisem jos pre polaska u vrtic. Oni danas smatraju da sam ja to tako sama htela, sto nije iskljuceno (iako verujem u svoju verziju), jer sam ih kasnije terorisala citanjem slikovnica naglas celo vece, dok ne zaspim.

A tek batine. Jao, te batine-od svih ukucana, a nekad i u gostima, pa posle kod kuce duple batine dobijes, jer si dozvolio sebi toliki bezobrazluk da te u gostima batinaju. Uz batine je uvek islo pitanje "hoces li slusati?" I ti bez pogovora kazes "hocu, hocu". I celog zivota to o slusanju. Najveca kazna za mene, ona s najvise ponizenja, bila je da sedim na kaucu u dnevnoj, gledam u pod i cutim, dok mi ne kazu da mogu da odem u sobu. Cutanje-to je bila kazna koja je najvise bolela.

Kad sam posla u skolu, svi su ocekivali da budem dobar djak. Moj otac me je retko hvalio, pa sam ja, za razliku od druge dece, morala da izmisljam raznorazne stvari kako bih ga odusevila. Tako sam ja izmisljala pesme.

Bila sam mnogo dobar djak i u gimnaziji i bili su bas, bas ponosni na mene.

I onda, nemoj da se zaljubis, nikad neces zavrsiti skolu. Nemoj slucajno da s druzis s nekim ko se tuce ili pije, nedajboze drogira. Nemoj da ti je palo na pamet kad se posvadjas s nekim, da places. Plac je nesto strasno, moras da ostanes ponosna! Ako te neko napadne, odmah se sklanjaj, bezi, strano je ruzno tuci se, a ako nece da te ostavi, moras da mu vratis, nemoj tu da gledas sa strane ko ce da ti pomogne, u zivotu uvek imas samo sebe! U prilog tome, isli su uplaceni treninzi karatea, na kojima sam skakutala kao balerina, jer sam pre toga igrala balet i znala da se ponasam samo kao balerina! "Ti si moj sin, nemoj da me razocaras", govorio je otac. Kad ti je tesko, niko nikada ne sme to da vidi!

E, kad je trebalo da upisem fakultet, znala sam da i tu MORAM da budem najbolja. Razocarala sam citav svet, pa i sebe, kada sam umesto knjizevnosti, upisala pravo. Ali, razocarenje je jenjavalo, jer sam bila jedna od najboljih na spisku, budzet, dom, sve po redu. Faks u roku, nase dete jedan od najboljih studenata, ponos roditelja.

A onda to dete stane i razmisli, jer, zahvaljujuci drzavi, sada ima mnogo vremena za razmisljanje. Gde mi je to vreme proslo? U neprestanoj jurnjavi za atributom "dobar". Djak, student, dete. Sta god. I citav nam zivot prodje u tome da radimo sto moramo, po svaku cenu, sada, odmah, bez opustanja, hoces u setnju, ne mogu, moram da ucim, hoces da izadjes, ne mogu, moram na predavanja sutra, hoces da se ljubimo, ne mogu, moram da zavrsim faks. 

A sada, sada jednostavno zelim da budem. Ne dobra, ne najbolja, samo da budem, postojim, onako pravo, bez trzanja od strane same sebe. Sada cu da radim ono sto volim. Iako sam se vec milion puta zapitala da li je to u redu. Tesko je, kada toliko godina zivis u obaranju sopstvenih rekorda u tome koliko si u stanju da izdrzis pritisak, da nastavis dalje bez grca.

U nekim situacijama sam morala, nisam imala izbor, samo sam zelela da budem jos bolja, da bolesnom ocu izmamim osmeh. Zelela sam da bude preponosan na mene. I uvek sam od sebe zahtevala vise.

Samo zelim, od svoje devete godine zivota, da budem pisac.

I zato hocu, da oslobodim tu pticu iz grudi, neka leti slobodno, neka me vodi po neslucenim visinama lepe pisane reci.

Nista ne moram.

Samo hocu.

I mogu. 

Da li da verujem da mogu?

Ne mogu da shvatim sta to Bog radi i kakve konce vuce, mozda i zabusava, a mozda i ja nisam dosledna u svojoj veri. I kako covek ikad moze biti siguran da je neki put pravi? Da li da verujem ili ne? Naidju dani kada stvarno verujem i zahvaljujem i molim se, a onda dodju dani kada se zapitam da li me je ikad taj Bog cuo? Da li je on zaista dobar? Jedan od takvih dana desio se pre tacno pet godina. Znam da je moje suze nece vratiti, ali silno zelim da ona zivi kroz moje reci, vase usi, nas govor i nase misli. I taman kad mislim da je bilo dovoljno opomena, vrati se to nesto kao kletva, kao tornado i okrene zivot iz korena, naravno, uvek ima prezivelih, da bi ih vecno boleo odlazak onih koje su voleli. Kazem "odlazak" zato sto zelim da verujem da oni koji odu, odlaze samo privremeno i na neki neobican nacin nam se vracaju u zivot, kroz zvuke, kroz snove, price i secanja, na kraju krajeva, evo, i ovim ih putem vracam, sve do trenutka kad cemo se ponovo sresti.

Svake godine, pricala sam Ti nesto novo, mozda i staro, jer nisam sklona nekim revolucionarnim inovacijama, kad boli, boli me uvek na onaj stari nacin, ali ove godine, posebno ove godine, boli me na jos stariji nacin, izvornom jacinom bola, onog koji se nije izlizao, koji je pun u svojoj snazi, onaj tek rodjeni i uvek jednako jak kao kad se stvorio. Ove godine, ostala sam bez svog temelja, sveta, ponosa. I opet se pitam-gde je bio Bog? Zar Bog nije trebalo da mu pomogne, da to ne ucini? On je bio najbolji covek na svetu, najbolja osoba koju sam poznavala. Mozda bi trebalo da zahvalim Bogu na ovome-hvala ti, Boze, sto sam imala najboljeg oca na svetu.

I, na danasnji dan, kada Te se svi secaju u isto vreme, ja zelim jos da Te zamolim da ga cuvas. Ne znam kako je u tom vasem svetu, ali se nadam da se secate samo lepih stvari, da su one lose ostale na ovom, gde su i stvorene. Kazu da vreme leci sve, nisam u to sigurna, to vreme nece nikada promeniti cinjenicu da Te je tog dana neko jednim udarcem automobila izbrisao sa lica zemlje. Nemam drugi nacin da Te ozivim, osim kroz svoje reci i svoje pesme i zelim, samo jako zelim, da se ne secas niceg loseg.

Oprosti sto placem, samo ne mogu vise da podnesem ni ljudske ni bozije gluposti. Ko tu gresi? Ili i covek i Bog samo pokusavaju da ucine dobre stvari, koje se medjusobno potiru i daju beskrajne provalije bola, kroz koje godinama propadamo?

Marina, opet cu Ti pozeleti da mirno sanjas. I znaj da se jos uvek secam Tvog smeha i Tvog pogleda, cistog kao suza. I sve to kao kroz maglu, ali uspevam da Te dozovem.

Rekli su da je to sudbina, da mora tako, da su to stvari koje se ne mogu promeniti...ali mi niko nije rekao zasto...njenih trinaest godina...u nepovrat... 

Jutro zapocinje pogledom na brda koja uranjaju u maglu oblaka, transformisuci se u nejaka stvorenja koja su odolela pritisku jaceg. Jedna sam od onih koji zive tri meseca leta, a ostatak godine provode cekajuci to leto. Ipak, umem u svemu da vidim ono najlepse. Kisa uglavnom budi neka losa osecanja, jer nas podseca na  jesen, na kraj godisnjih odmora, na pocetak skole, na nove obaveze, pripreme za zimu i sve to u poredjenju sa onom junskom euforijom, aktivira receptore za razocaranost. Mozda nisam najbolja osoba koja ce govoriti o sreci, ali bas zato sto sam u zovotu prezivela mnoge lose stvari, mislim da moj glas mozda ipak treba cuti. Ljudi treba da shvate da je svaki dan zaista dragocen i da zivot za cas isklizne iz ruku, ne drzite ga vise vi, vise ga ni ne vidite, a onda ni on ne vidi vas. Mozda ne umem na najbolji nacin da pricam o sreci, zato sto me mnogi smatraju osobom koja u zivotu nije imala srece. No, mene nije briga kako me ljudi vide i kako me zivot vidi, ni sta je on za mene pripremio, ja samo zelim da zivim.

Ranije, kada nisam znala sta su stvarni problemi u zivotu, kisu sam dozivljavala kao povod za celodnevno tugovanje i oplakivanje sopstvene sudbine sto on voli drugu, a ne mene, ili sto ja nemam sto drugi imaju i zasto je zivot tako strasno nepravedan. A onda su naisli stvarni zivotni problemi. Tada vam nije dosadno i nemate vremena za celodnevno kukanje. Tada vas zivot osamari i kao da kaze: "Samo sad sam tu. I nikad vise." Ne mogu to ljudi da shvate. Oni misle kako je meni bas super sto ovako mogu da pricam, blago meni, kako li sam samo srecna, kako nemam pojma o zivotu, jer imam taj pozitivan stav. Takvi zivot provode odbacujuci ga, utapajuci dane u alkoholu, igli, koki, skanku...Jedna sam od onih koji su prosli kroz takve faze. Danas se kajem sto sam tih dana pomisljala da sam tuzna, da nemam lep zivot i da nemam sve u zivotu. Kad sam pocela stvarno da gubim komadice svog zivota, shvatila sam da i od loseg ima ono najgore koje ne mozete ni da zamislite. Zato sad stoicki podnosim sve, sa osmehom, pa neka se pitaju zasto se smejem, odakle mi hrabrosti, nemam ni stida ni srama, ja se smejem, govorim o zivotu i srecu, kako li me nije sramota, kakva sam ja to osoba...U svemu tome vidim samo uspesan pokusaj da se oporavim od trauma i nastavim dalje. Kad pocnem da sumnjam u sebe i upadnem u ponore svojih tuga, cinim sve da se sto pre podignem i nateram sebe da prevazidjem. Ne mogu promeniti svet, ne mogu promeniti ljude, ali mogu promeniti sebe.

Danas, kisa je za mene samo jos jedan od cudnih postupaka prirode kojima se divim. I kisa vise nije akter koji me podvodi pod svoje zakone, vec je kisa ta koja ulazi u moj dan, ja joj dopustam da udje, bude primecena i obuhvacena mojim pogledom i mislima.

Ova kisa je uspela da na tridesetak minuta zaustavi grad. Mnogi pesaci i vozaci ostali su zatoceni u njenoj reci. Neki od njih nisu stigli na vreme na posao, neki nisu stigli na vreme kuci, na ispit, u skolu, na sastanak. Kisa je uspela da zaustavi vreme svojim ujednacenim taktovima. Kao da je rekla:"Gledaj me. Sad sam i mozda nikada vise." Tih mesec dana, padala je svakodnevno, ljudi nisu mogli da idu na posao, djaci nisu isli u skolu. A onda, doslo je susno leto, ministri su pricali o vanrednom stanju, poljoprivrednici o gubicima, obican narod o nesnosnimm vrucinama, neki su radili sa skracenom radnim vremenom, neki uopste nisu radili. Mozda sve to govori o tome koliko smo mi ljudi teski. Mozda sve to govori samo o nama. Pronaci cemo izgovor u bilo cemu, zato sto ne znamo da uzivamo u tom suncu, u toj kisi, zato sto nam stalno treba neki razlog u zovotu zbog cega cemo se neprestano zaliti i biti letargicni danima.

Mozda treba da stanemo i kazemo da smo srecni, da sapnemo sebi sve pozitivne strane nasih zivota, samo treba da otvorimo oci i vidimo ih. I najnesrecniji covek ima neki razlog za srecu, ali ga drustvo pogresno etiketira, zato sto stalno imamo neke blesave predrasude o tome sta je pozitivno, a sta ne, sta nas to cini srecnim ljudima, a sta ne.

Mozes da budes najbolji, mozes da budes sve sto pozelis, ovaj svet je dovoljno velik, ovaj svet je dovoljno sarolik da ti posalje jako sunce koje ce te preplaviti toplinom kosmosa, pa ohladiti iznenadnom kisom, na kojoj ces se smejati i iz sveg glasa pevati.

Svet nosi tvoje ime.

Imaj malo vere.

Jutro pocinje grcom
onim u dusi sto te prene iz ruznog sna
i uveri da ima neceg goreg na javi

Ni da se rastuzim ni da zaplacem
ni da se pokrenem da popravim stvari
samo se grcim u bolu koji se ni u grimasi ne iscrtava

Vise ne znam ni sta sam postigla
u vrtlogu ljubomore i straha
ja sam te kidala od drugih da naslikam u tvom oku sebe

Da li je to ljubav
ili je bolest
Da li se ja to umaram od zivota i drugih sto kroz njega setaju
Da li se hvatam za tvoju ljubav zato sto nemam vise sebe

Niko tu nije cuo moje reci
vec samo izvrnute pesme u glavi
one koje nikad nisam napisala
one koje nisu nikad ni licile na moje

Jesam li kriva
Jesam li zasluzila
da dane provodim u grcu koji mi kaze
da je bolje da sanjam
da ruzno sanjam

A ni da se suprotstavim
Ni da te upitam
Samo nemo gledam u vreme
Kaznjava li
Muci li i tebe
to vreme
svojim neumornim kaskanjem u mestu

U moru krupnih problema, javis se ti, sitni covece, sitniji od trna koji se zabada pod nokat, dok obavljam prolecno ciscenje svog skromnog seoskog dvorista, u kakvo ti nikad nisi zasao, jer ti je mrsko da iz djakuzija promolis svoju krupnu zadnjicu, sitni covece. U moru mojih tragicnih dana, javis se ti, komicno dvonozno bice, satkano od mesa i mesa, bez igde krvi i krivice, uz mnogo reci i malo savesti i nigde duse, ti smesni klovnu u odori coveka koji deli pravdu. Kome ces ti ista da delis, kad sebi nisi udelio ono seme dostojanstva koje ti je Bog poklonio, vec si ga bacio pokraj puta, a sebe uvaljao u blato i mulj praznih reci i brzih ruku?
Uplasis li se ponekad da ce doci jutro kada ces otvoriti oci, a izdahnuti zivot i iza sebe ostaviti sramotu i prezir? Uplasis li se ikada da te niko nece zaliti, da te se niko nece secati, jer sve od tebe sto ostaje je laz i noz u ledjima? Uplasis li se ponekad da ce te rodjena deca zaboraviti, da ce te svako prokleti i pozeleti da izgoris u onom svetu gde idu ljudi koji zive kao ti?
 Neverovatno je, ali zelim da ti zahvalim, sitni covece. Hvala ti sto konacno znam sta u zivotu necu postati. Hvala ti sto si mi dozvolio da vidim tvoj nenametljivi skupoceni sat od neznamcega i neznamkolikohiljadacega, ali ti znas, te diskretno svojom debelom rukom mases, sve lomeci se oko objasnjavanja, a ne znas da je razlika izmedju hleba od 38 dinara i onog od 50 dinara jako velika.  Hvala ti sto si mi pokazao koliko u stvari ne znas nista o svom poslu i potvrdio mi da si tu, jer ti je tata tu negde iza ledja i dobro te cuva, kao i proteklih sesnaest godina dok si bahanalisao po studentskim zurkama i –ijadama, dok smo mi, obicni smrtnici,igrali monopol u domu. Hvala ti sto si mi pokazao sta sve zemlja Srbija moze kad je njen sistem vrednosti okrenut naglavacke. Kad nam Kinezi zalepe patike, a mi ne znamo da su to oni, jer nam pogled seze samo do etikete, pa pravo iz narodne kuhinje idemo da kupimo svom sinu jedincu AIR MAX, da ne bi patio, da se ne bi razlikovao. A kad sin jedinac poraste, pa pocne da ubija iz airmax hirova, krivicemo sistem i  pravdati ga teskim vremenima, slobama i kostunicama. Ali njega nisu stvorila teska vremena, već oni koji su ih rodili, pa upropastili, i treba da se zamisle nad sudbinom svoje i tudje dece, te postanu svesni  da kad oni odu, za sobom ostavljaju pokolj, umesto sveta. Prave monstrume, a  monstrumi jos vece monstrume.                                                                   
Sitni covece, ne odmahuj glavom, ne mrgodi se, ja te vidim i kad stavis masku, jer si jedan od njih, sin roditelja koji krivi slobe i kostunice, sin roditelja koji je, dok si ti odrastao, obozavao iste, a sada je izumitelj najnovijeg pojma demokratije i pljuje na svoje ex yu saveznike, negira svaku konekciju, umesto na mitinge, danas ide na liftinge, voli sve sto vole mladi i deli pravdu, kao i ti. Hvala ti, sitni covece, sto si pokazao da se moze biti i sitniji od gnjide koja se sunjala kroz moj svet kad mi je bilo tri godine, a sunja se i sad, ali u plavom odelu. I ti ces jos stosta promeniti, znam, ali samo Bog zna da ce jedno ostati izvesno-takav neces u raj.
Cesto se oko svega navedenog zapitam i zelim da te upitam, ali se plasim da cu ti morati pružiti ruku, a ako takve kao ti poznajem, kakav sam ja to covek, pitam se. Ako mi obrazlozis istinito i vratis Srbiji sav pdv i ostale p, dovezes svakom isti bmw ili pristanes da se s nama druzis u gsp, odreknes se svojih najki i bajki i obuces se u ktc, vratis djavolu sve te avione, kamione, da bi dobio nazad svoju dusu, te svratis u crkvu, bez fotoreportera i pustis suzu, poverovacu ti.
No, ovaj scenario je rame uz rame sa nemogucim.
Kako te nije sramota, sitni covece od mesa i mesa?  

Čestice stvarnosti umrljane bojama koje nije poznavala, zaključale su svaki folder njenih snova. Kandže su se zarile u njenu kožu i bilo je jasno da nikada više neće biti biće sazdano od krvi i mesa, već biće sazdano od prošlosti. Grebala je nemoćnim prstima, naprezala ždrelo, ali nijedan glas nije čula i postalo je sasvim jasno, nikada više neće osetiti sebe. Godinama u istoj staklenoj tegli, njen život opasala je plesan, postavljena tik uz izlaz i teško prohodna.
Tog dana ostavila je po strani pilule i odlučila da potraži pomoć. Poslala je poruku psihologu, u nadi da će tako lakše prevazići problem. Bila je očajna. Njena mala soba skupljala se u kap beznađa usisavajući sva sećanja i eksplodirajući s vremena na vremena, rasipajući po njenim osećanjima hrpu starih novina, crne hronike iz te godine, sliku male devojčice raspolućene na drumu, sliku muškarca čije je srce priključeno na aparat, sliku žene koja jeca i sliku mlade devojke koja juri svoje snove ne sluteći nesreće. To sećanje, sećanje koje je razaralo stvaralo je od nje paralizovanu osobu, gluvu za spoljašnji svet, fokusirano na samouništenje sa veoma malo svesti da ne sme to učiniti svojim roditeljima kojima je sve.
Prošlo je dva dana od kako je poslala vapaj za pomoć. Soba se stezala, sve jače gušeći je, stvarajući osećaj nadolaska oluje, koja će joj pocepati život. Rekli su joj neki ljudi da treba da bude hrabra. Ono što nisu znali da kažu je kako doživeti dvadeset drugu neosakaćen i neiskrivljen, ako se oko tebe dešavaju nesreće, padaju kao karte kada se ruši kula sazdana od njih, a ti si zarobljen u toj kuli i pitaš se da li će i poslednja karta pasti i razbiti ti glavu. Zato je odlučila da se ne plaši stvari koje mogu, a ne moraju se dogoditi,  a pošto nije znala način, poslala je još jedno pismo psihologu. Te večeri osećala se sigurnije, jer je u pismu napisala apsolutno sve što joj je pritiskalo mladi život i znala je da će joj odgovoriti u najbržem roku. Osećala se zdravije, praznije, a opet ispunjeno, nekim čudnim osećajem olakšanja, jer je to podelila sa nekim ko zna kako će joj pomoći.
Prošla su nova dva dana, posle kojih je poslala isto pismo. A onda je sledeće poslala naredne večeri. I tako još tri večeri. Posle tog pokušaja, u pismu je dodala da će se ubiti. Ostavila je svoj broj telefona i puno ime i prezime. Telefon nije zvonio, a inbox još manje.
Više nije bila tužna. U njoj je kuvao bes, stvarao crvenilo na njenim usnama i obrazima, stvarao glad za istinom i objašnjenjem, ona je želela da kroči u taj sumanuti svet ljudi koji sebe nazivaju doktorima i bez prava odbijaju da pomognu nekome da se izvuče iz muke. Užurbanim koracima gazila je put sasvim nepoznat za nju, tempom koji nije bio karakterističan za nju i sasvim odvažnim držanjem, kao da se zaputila da spase svet. Od njih. Ili od sebe možda?  
Umesto vikanja, uspela je da ispusti samo jauk, posle koga je nastupio dug plač, praćen jecajima čiji su pokretači tako duboko u ovoj devojci pustili korene, da se sva grčila od bolova. Kada je došla sebi, pitala ih je da li se sećaju mejlova. „Onih mejlova u kojima sam vam pisala kako ne mogu više da budem dobra ćerka, nasmejani prijatelj, dobar student i najbolja devojka, da uz sva predavanja, redovno odlazim na posao kako bih zaradila za život, pa kad se ne pojavim na nekom predavanju, profesor daje sebi za pravo da govori kako je nama sve pruženo, a mi ne znamo to da iskoristimo, kako smo mi, eto, neodgovorni i selektivno se odnosimo prema ispitima,  pa ja sam etiketirana i kao loš kolega, koji nikad nije tu, jer stalno jurim da učim, jer za razliku od njih nemam slobodno vreme. Niko od njih ne zna koliko boli kad rođenog oca držiš na rukama, pokušavajući da ga probudiš, održiš ga u životu dok hitna pomoć ne dođe, a onda se niko od kvaziprijatelja ni ne osvrne kad ga odvedeš na operaciju, niko ni da se zapita kako je mojoj majci i šta će sutra da mi skuva bez dinara u džepu, pa uveče svi očekuju da se nasmejan pojaviš na rođendanu, a posle ispita ta ista kvazidelegacija pita gde su ti sad desetke, pa te direktor naziva glupačom, zadržava na poslu koliko hoće, jer zna da si student kome je potreban svaki dinar, a ti strepiš da li ćeš stići da naučiš sve, pa odrađuješ sve u rekordnom roku kako bi te pustio ranije da uhvatiš autobus da dojuriš kući i vidiš kakvo je stanje...i posle tri godine jurnjave oko sopstvenog života, za propusnicom za neki lepši, ja shvatam da ne mogu da budem bolja. Shvatam da sam u stvari ovakva najbolje izdanje one olupine u sebi. A lešinari traže još, samo grebu i traže i krive i ne pitaju da li smeju, uzimaju poslednje trzaje. Da li je to zato što se tri godine samo smejem? Da li je to zato što nikada nisam pokazala slabost, pa ne znaju da mi pomoć treba? Da li možete da mi pomognete vi, to se pitam, jer ste mi vi poslednja nada.. Svi traže, samo traže i očekuju moju pomoć, moj osmeh, moje prisustvo, moje desetke. Ne umem više to, gubim se, nesrećna sam, jer noćima ne mogu da zaspim, pitam se ima li ovde još mesta za moje snove i ono što ja tražim. Ima li? Očekivala sam vaš odgovor! Zašto mi niste odgovorili?“ Devojka je opet jecala i gledala ih pravo u oči. Doktorke su se samo pogledale međusobno i uputile joj neki prazan pogled, te joj je jedna od njih dodala čašu vode. Taj pogled je bio dovoljan da u njoj probudi onaj isti bes sa kojim je napustila svoja četiri zida. Ustala je sa stolice i teatralno odšetala do vrata. „E, pa da vam kazem ja nešto, vi psiho-stručnjaci! Možda ste suviše oguglali na sve to, ali ja nisam i ako kažem da mi je potrebna pomoć, onda je to zato što sam dočekala poslednji trenutak da pomognem sebi. Vi i pored toga mene ignorišete. Vi ste najveći krivci za toliki broj samoubistava. VI! Zato što nikoga ne znate da sprečite! I mogu da se kladim da se Frojd prevrće u grobu! Vi ste prokleti psiho-manijaci, a ne psiholozi!“
Vrata su dobila lice. Postala su čudno lice neprijatelja koji je posmatrao kako smišljeno upropaštava čoveka. Usta su mu bila zaključana, nos zakrivljen, pun metala, a oči, dve nepomične tačke uprte u devojku sa nožem u ruci. Bio je sit, hranio se svojim unutrašnjim delima i spoljašnjim čudima, a najviše od svega je voleo da posmatra ranjene duše. U ustima je nosio oružje koje ga je činilo najmoćnijim protivnikom uplašenih bića, nesvesnih sveta iza njegovih leđa. On ih je zarobio. Oružjem u svojim usnama, okretom na desno, upirao je pravo u njihova nečujna srca.

Vise ne znam gde sam. Gde zivim, kome pripadam, gde je moja kuca. Ima ih na sve strane, a nijedna nije moja. Ne mogu da ih spojim. Rasuta u milion delova, samo se trudim da ostanem trezvena, da ne placem, da ne kukam, ali usamljenost me vuce u svoj mracni kutak, da mi sapne kako drugacije ne moze. Zato sam deo svoje kuce dovela u svoju novu kucu, njegovu, svoju, njihovu, ciju li, ko ce ga znati...

Moja Micka.

I nije prvi put da pisem o svom kucnom ljubimcu, jer sam oduvek bila usamljeno, uvrnuto dete, koje je sedelo ispod stola, cesljalo kuce, citalo knjige i pisalo pesme.

Usamljenost.

Da. Cak i kad mi je zivot prepun ljudi. Samo, to su ljudi. Bica koja su odavno izgubila pojam o tome sta je emocija. Malo nas nosi tu cudnu nit u sebi i sa sobom. Mnogi je ostave kod kuce kad krenu u poteru za karijerom i vise je nikad nemaju ni u sebi ni sa sobom. 

Ali, ona, to malo ljupko bice, najbolje slusa. Ona je uvek tu. Ona je presla 350km zbog mene. Sest punih sat inije piskila, ni kakila, ni kukala, ni plakala. Samo bi promolila glavu kroz kutiju, pogledala me upitno, tek da proveri da li sam tu i vratila bi se da dremucka.

Svakog jutra, kad nema ni toplog zagrljaja u krevetu, ni pisamca na displeju, bacim pogled kroz prozor i ugledam nju. Odmah pocinje da laje, jer oseti kada ustanem iz kreveta i tada pocinje nas dan. Ona me slusa. Ona ume da slusa koliko je tesko biti sam u nepoznatom gradu. Smatrala sam da, najmanje sto covek moze da uradi zbog ljubavi, je da promeni grad. I dalje to smatram. Ali, boli. I ne smem da pokazem koliko boli. I ne smem to nikome da kazem. Jer, jedne bi zabolelo jos jace, pa bi zvali da dodjem kuci, drugi bi me krivili sto sam to uradila, treci bi govorili da sam prodala vec svoje snove i da prestanem sad da kukam. A ja ne zelim da se vracam, samo sam nekad uzasno sama. I kad bih da vrisnem na sav glas, shvatam da vise nisam sposobna ni za vrisak. Nemam snage. Osim kada me to malo bice pogleda svojim okicama. Tada znam da nekoga imam u ovom gradu i da je neko ucinio nesto veliko za mene. Ona mi nece nista reci. Ona ce slusati. Ona ce brisati moje suze. Ona ce staviti svoju sapu na moj dlan. Ona ce spustiti glavu u moje krilo i ublaziti mi bol. 

Moja Micka, moj mali labrador s najlepsim okama i najvecim srcem na svetu. 

Volim te, Micka. Volim svaki dan sa tobom. Hvala ti sto si bila tu uz svaki ispit koji smo spremale. Ostao nam je jos jedan.

Hvala ti sto si bila tu kad su me ljudi povredjivali, kad su ljudi odlazili iz mog zivota i hvala ti sto nikad nisi trazila zasluge za to, ni velicala svoje podvige, trazeci nesto zauzvrat. 

Zelim da jos dugo budes tu i sve cu dati za tvoje veselo mlataranje repom :-)

Da li ce cuti kad srce utihne

tisinom povetarca ugasi otkucaj

da li ce znati da pogled je moj otisao u nepovrat

Da li ce svirati sirene teske 

u borbi da spasu umorne usne

ili ce samoca da me proguta bez trzaja i samilosti

Da li ce cuti bolove duse 

molbe za samo jos jedan dan

da li ce pamtiti moje reci

ili ce u zaborav otici svi tragovi moji

Plasi i preti da probudicu se sama

u bolesti i tisini

bez duse mi srodne

bez dela za pamcenje

plasi i preti

da bolest ce u mladosti preseci moj put

da li ce cuti

da li ce znati

plasi i preti

ta podmukla utvara

prerusena u zovot

(tekst je pohvaljen i objavljen u zborniku jednog festivala) 

Priznajem svoje dobre i loše strane.

Čovek sam. Da li je to dobra ili loša strana, čini mi se, nikada neću saznati.

Sanjam, priznajem, ponekad bube koje se zavlače pod kožu i sisaju krv zaleđenu u venama čoveka, čije ime ne znam. Ne vidim mu ni lik, ne razaznajem boju kose, jer sve je modro i zeleno u tom snu, prepunom neke jezive hladnoće. Sanjam kako mu umiru pod kožom, koja od nedostatka života u sebi počinje da se raspada. Pod njegovim noktima su tragovi zemlje koja nas je stvorila i prihvatila naš ples po njoj, ples kratkog veka, ali vredan sećanja. Sanjam da su mu oči iskopane, a onda ih ugledam kao privezak na svom lančiću. Od sveg užasa počinjem da se vrtim u krug, pronalazim vrata, otvaram ih i ugledam dugačak hodnik pun tela. Ljudskih tela. U njima nema života, ali se ipak na neki način dovlače do mene, kače svoje ruke o moj vrat, beživotnim očima mole da im pomognem, a one oči, teške oči oko vrata posmatraju me i govore da ne smem biti sebičan, da im moram pomoći. Čuju se glasovi bolesnika, glasovi tuberkuloze,kolere, politike i užasa, čuju se zvuci mučenja, streljanja, inkvizicije dvadesetog veka. Udaraju me mirisi golih i krvavih tela, blatnjavih staza, izumrlih sela, zemlje u plamenu, čoveka koji gori. Udara me miris njegove spaljene kože i iščupanih udova. Čuju se crkvena zvona, a ka meni iz nekog međuprostora, izleće pravoslavni krst. Potom ga udara katolički i oni otpočinju krvavu borbu  iznad beživotnih tela, koja me vuku dole, gde je hladno i gde su svi mirisi pojačani i realniji.

Sanjam tako razne likove. Muške, ženske, dečije. Boli me svaki njihov pogled i često se, na javi, uhvatim za lančić oko vrata da proverim vise li te iste oči, vide li me,znaju li.

Čovek sam.                                                                                                 

Ne mogu da kažem da nikog nisam ubio. Bili su tu i muškarci i žene i deca. Ma, rat je to, najveća kurva od svih na svetu. Poslaše me da branim domovinu, 18 godina mi jebilo. Vratio sam se bez noge. Pre nekoliko dana stigao mi je poziv za svedočenje. Ne mogu ja to. U opisu rata je da pucaš, da braniš, da napadaš i ubijaš. Pa, ja sam iz slatkog devojačkog zagrljaja dospeo u reprizu starog ratnog filma. Niko mi nije rekao šta se sme, a šta ne sme. U ratu su sva sredstva dozvoljena, jer je on sam po sebi loš, čemu onda priča o dobroj i lošoj strani rata, kad ga niko ne opravdava.Čemu sad suđenja i raspertlavanje klupčeta koje je čovek zamrsio mnogo pre svih ratova koje smo doživeli? Zlobu je neko rodio, a ona se razmnožila. Nisam ja kriv za to.

Mnoge sam užase video. Sakriven u podrumu jedne razrušene zgrade, kroz rupu u zidu, video sam kako jednog vojnika razapinju i čupaju mu oči. Smejali su mu se, govorili kako je čitav njegov narod takav, slepački. Potom su mu odsecali prste. Na rukama, pa na nogama, a onda su ga terali da stoji.Jadni mladić je jaukao i dozivao Boga, a onda su mu odsekli jezik, da oseti kako mu njegov Bog pomaže. Vrela zemlja upijala je njegovu krv, isisavala mu život. Kad im je dosadilo, neki obrisi ljudskih tela su, pucavši u glavu mladića, okončali jednu od ratnih igara.

Video sam crne i bele, vlažne od kiše, prljave od zemlje, hladne i vrele, polivene krvlju ili bez krvi, video sam i danas viđam. U snu njihova tela, na javi krivicu i gnev.

Poznajem svoje dobre i loše strane. Sve dobre sam izgubio, tamo gde i nogu. Čovek sam, a sad me zovu na sud, jer sam obavljao jednu od dužnosti čoveka prema domovini i video što nisam ni hteo da vidim. Oni kažu da sam loš i zovu me da mi presude.

Zato sam ih preduhitrio. Mrtvome može samo Bog da sudi.

Napisao sam ovo pismo da bi vlast znala šta mi se dogodilo. Majke ni oca nemam, brat mi je poginuo zarad te slavljene otadžbine kojoj sam sad kriv.  I šta mi je borba donela? Odlazak koji niko neće moći ni da isprati. Nisam želeo ovakav kraj. Hteo sam da budem doktor. Umesto zadataka za prijemni, meni je stigao poziv za regrutaciju. I pred vama je sve što mi je doneo rat. Jednonogi dvadesetogodišnjak koji visi na tavanu.

Čovek sam. Da li je to dobra ili loša strana više nikada neću znati.

Miris tvog osmeha opominje

da sacuvam nase sutra

da ne odsanjam san do kraja

da uhvatim te za ruku

da prozivimo stvarnost

Nedostajes mi

Po sobi tumaraju reci lutalice

izgubljene il' ostavljene

ali probudjene cekaju tvoj povratak

u nas mali svet

I samo ti i ja znamo

da ce se ptice vratiti u gnezdo

nikad toliko gladne leta u dvoje

i da ce stvoriti roj cvrkuta

koji ce ispuniti njihovo nebo

Dajem ti obecanje ptico

da tvoj let nikada nece biti usamljen

dajem ti rec ptico

da cuvacu tvoj miris utkan u jutro

da nosicu ga u dzepu cvrkuta

da bicu tvoja verna senka

i kada me ne bude u tvom koraku

osecacu ga kada uzdrma nebo

cistotom svojih namera

verno praticu te ptico

uvek i zauvek

volecu te SH

 U životu je najvažnije biti živ. Svako od nas pod tim podrazumeva nešto drugo. Za mene život znači ljubav. Danas, kad je imam. A kada je nisam imala, život je značio traganje, lutanje, traženje nečega što mi je falilo da budem živa. A kada sam se konačno osetila sposobnom da plivam kroz sve nedaće sa nadom i neobjašnjivom snagom i voljom, shvatila sam da je sve što mi je u životu bilo potrebno za opstanak na površini zapravo nešto što je sve vreme bilo oko mene, ali nisam želela da priznam da mi je potrebno. Ljubav. Voleti može samo onaj koji veruje da je sposoban da voli i bude voljen. Ljubav može spoznati samo onaj ko je dovoljno tih da može osetiti šapat na svojoj koži. Ljubav je ono što živimo kad vidimo zoru ili čujemo noć. I samo mi znamo da je to ono pravo, ma koliko to nekima izgledalo čudno i nemoguće, ponekad bestidno, grešno, bolesno, a nekima čisto i ispravno. Mi u drugom biću ne volimo njegove oči i osmeh zato što smatramo da mu lepo stoje uz kosti lobanje ili njegove savršene tetive, niti se divimo njegovoj koži zbog parfema, mi u njemu volimo njegovu dušu koja je dovoljno jaka da napne sve te mišiće kako bi telo izgledalo lepo našim očima, da lansira adrenalin u rožnjače i načini njegove zenice vidljivim i posebnim među milijardama zenica, da začini krv ritmom koji će njegove usne ispuniti našim omiljenim sokovima, da jurne niz  njegove ruke i pruži se duž našeg tela, da upije naše biće i zauvek postane jedno s njim. Da pruži ljubav. To može samo duša. Zao čovek, pomislili bismo, koji nema dušu, ne ume da voli. Ume, itekako. Ali se plaši, jer ne želi da postane dobar i neukrotiv svojim nagonima. Zato on svoju dušu nikome neće otkriti, pa čak ni sebi. Zato se ne trudite i ne mislite da je za vas dobar neko ko je istinsko zlo, jer je on sam tako odabrao. I ako mislite da će se promeniti, varate se. Naša iskrenost i dobrota može samo još više da oslobodi zlo u drugom čoveku. Tad nas poseduje. Tad poseduje i naš um i telo. Tad nas obuzima sam đavo, a da toga nismo ni svesni. Za ljude na toj strani život znači zlo. Zato što su tako odlučili, da budu samo zlo, mučitelji, ubice, zlostavljači, loši roditelji, loši supružnici, lažljivci, patološki lažljivci koji lažu bez koristi ili iz ciste pakosti, naprosto, loši ljudi. Ne postoje manje loši i više loši. Nije to krađa tuđeg paradajza, pa da je okarakterišemo kao sitnu. Loši ljudi kradu tuđe pravo na život. Ako ih okarakterišemo kao mučitelje, i tako oduzimaju pravo na život, jer misle da mogu da upravljaju našom voljom time što će je uskratiti i nametnuti svoju. Često takvi budu na čelu firme. Škole. Fakulteta. Države. I sve što su oni, za njih predstavlja život. Ko ne ispuni uslove koje oni propišu, ne spada u njihov pojam živog. Najgore što radimo, a to svi radimo, jeste to što pre ili kasnije počnemo da ćutimo. Zato što svet ne treba da sazna. Zato što se plašimo, za sebe ili za nekog drugog. Zato što smo suviše podređeni. A najčešće zato što nas nauče da je to jednostavno normalno. I tako posle 24 godine vidim sebe sa potpuno izvrnutim smislom za život. Trudim se da i dalje verujem da je to što volim dobar deo ostatka onog neizvrnutog što mi je ostalo od rođenja. Mnogo pre svih ratova, proterivanja, priča o nižim i višim rasama, klasama, priča o tome kako steći moć i stvoriti sopstvenu armiju miševa, biti prvi i najbolji po svaku cenu, mnogo pre svih špriceva i pilula, pre numerisanih i mutiranih virusa...i svo to gledanje unazad me je navelo da se zapitam-zar naše vreme i način na koji ćemo ga doživeti ne zavisi upravo od tih velikih zlih duša koji u odsustvu čula, bezuslovno samo prate svoje nagone i trude se da zadovolje svoje potrebe ne birajući način? Zar je naš svet čist samo do trenutka kad počinjemo da shvatamo razloge zbog kojih se dešavaju stvari? Tad, za neke od nas, u životu postaje najbitnije biti vlast ili opozicija, biti konzervativan ili liberalan, biti moćan ili potlačen, biti bogat ili siromašan. I onda oni koji nisu ono što smo mi odabrali da budemo postaju objekat na koji doživotno usmeravamo mržnju. I tako će uvek biti „ovih“ i „onih“, „naših“ i „njihovih“. Samo najbolji roditelji će dete naučiti da od momenta kad počne da postavlja pitanja i traži razloge, odabere put čoveka i nikad ne pođe putem nečoveka. Takav čovek će znati da je u životu najvažniji život.

Naučila sam svoje uši da čuju damare svih srca sveta. Kucaju. Kucaju snagom jedinstva čistote svoje duše, tela i uma. Udaraju u ritmu onog drugog bića koje ih voli. Igraju ples svih onih koje smo voleli i koji su nas voleli. Čujem srca svih onih koji su se nekad voleli, a razdvojila ih je upornost života da pokaže da je samo jedan. Naučila sam svoja čula da žive. Jer mojim čulima nije važno da li se vole dvoje živih ili mrtvih. Jer mojim čulima nije važno da li se vole dvoje staraca ili dvoje mladih. Jer mojim čulima nije važno da li se vole muškarac i žena ili su istog pola. Jer mojim čulima nije važno da li su bogati ili siromašni. Moja čula mogu da osećaju samo osmeh zaljubljenih ljudi.

Zato što sam odlučila da čujem, vidim, dodirnem, okusim, pomirišem i živim ljubav.

 

U trenutku kad sam pomislila da više ništa ne može da me iznenadi od samoprozvane šefice na privremeno privremenom poslu, na koji sam sama sebe prinudila, jer sam smatrala da treba da odrastem (čitaj: dokažem svojim roditeljima da mogu da me puste da odrastem) i da sa 23 godine  izdržavam sebe i, očigledno, svoj fakultet, samoprozvana (stara 24 godine)  me je ostavila u čudu i razrogačenih očiju. Ćutala sam, a mene je jako teško ostaviti bez teksta. Po pitanju braka, iznela je jasan stav:

,,A šta će ti diploma ako nemaš stan? Ne mogu da verujem da živiš četiri godine u velikom gradu i da imaš dečka koji studira, nema stan i iz sela je“.

Da, živim u studentskom domu tri godine  i zabila samsebi nož u sve, time što sam počela da radim u toj firmi i zbog mojih pogrešnih odluka, to je trajalo nekoliko meseci. Da, studiram i volim taj studentski život u studentskom domu, punom buba, buke i života. Da, volim tog dečka više od svega i rodiću mu decu.

Najviše se grozim tih finih koje imaju kolekciju hodajućih muških novčanika, a govore da nisu s njima zbog debelog džepa. Nego, da nije zbog lepote? Mladosti, nedajbože? Govorimo o ljudima, od petnaest do trideset godina starijim od njih, koji se lepe sluzavom šarenom lažom za njihova mlada tela, a one ih ne prodaju, ne , nikako. 

Ne, nisam joj ništa odgovorila na to pitanje. Samo sam joj objasnila da ne očekujem da mi bilo ko kupi taj stan, a onda se ona dosetila kako smo oboje jedinci, kome će kuće da ostanu, ako ne nama. Ja sam joj objasnila da nikog u narednih 20 godina ne planiram da sahranim.

I vrlo često se zapitam što mi je sve ta rasprava bila potrebna i zašto sam dozvolila da se toliko udubim u razmišljanje o tome.

Da,često se zapitam da li će ikada osvanuti dan kada ću se prisećati kako je tobilo kad nisam imala.

Treba da završim fakultet. Svaki ispit mi je jedna crvena novčanica, a na budžetu sam. Odluku je doneo ko zna ko, na ko zna kakvoj sednici koja pravila nije videla. Reč je o Pravnom fakultetu.

Treba da preživim taj period. Vratiću se kući, jer nema vajde od ovog izrabljivanja, inače ću osedeti u 25oj. I ode mast u propast s dokazivanjem samostalnosti.

Treba da se zaposlim. Radiću za bedu od sto evra kod nekog nabeđenog advokata  ili kod neke neopevane stipse koja mi neće ni toliko dati. Svi oni misle da ti čine uslugu. Napolju ima dvesto hiljada nezaposlenih, svi ste zamenljivi-govorio mi jejedan gad koji je prodao dušu đavolu. I, da, čine mi uslugu, meni koja sam dovedena do prosjačkog štapa, četiri godine na takozvanom budžetu. Biće da je na budžetu mojih roditelja. I pred kraj tog fakulteta, doživim da mi neko kaže kako mi čini uslugu. Jeste li, gospodo, to od Evrope naučili?

Treba da se udam. Po svemu sudeći, možda sam endemska vrsta kada su u pitanju stavovi o braku bez koristi. E, pa neću da on radi, a ja sedim kod kuće ili šetam do manikirapedikiramasažeradeltasitija, da me on oblači, da mi on hrani goste, neću da on preko noći stvara kola, kuću, stan.

I neću da mi ONI posle prebacuju za to ko je koliko novca potrošio na mene. Nekaje to još sto puta NAŠE, uz naše uvek ide VAŠE, ne bih se ja u to petljala. Al’to je već druga tema, o tome ću drugi put.

Endemska vrsta. Luda, ali i dalje ponosna na to.

Treba da rodim decu. Želim mnogo milih stvorenja da mi se šeta po kući, neka su i nestašni i brbljivi i bučni i nezaustavljivi, ja ih želim. Želim ih da budu deca. Ne mamina i tatina, babina i dedina, ne idealna, već zdrava i mila deca, samo svoja i uvek nasmejana. Neću od njih praviti sebe, neću od njih praviti njega, niti ću pokušavati da od njih napravim ono što nikad nisam bila, a želela sam…znam samo da ih hoću sada i odmah. Ali, kako? Pregledi, porođaj, lekovi,vitamini, mleko, pelene, odeća, obuća, igračke, knjige, radni sto, cela soba…

Čemu nas to uče? Da zaista treba da gaziš preko svega da bi dobio ono što si zamislio? Kad već ne možeš po redu, ti skači po drugima?

Aoni se bore protiv pušenja i ugrožavanja prava životinja. Nekad su se plašili kuge, danas se plaše samo gubitka moći. Tačno je, tek sad vidim, da će ispod jedne krošnje ostati šaka jada od nas…

Jer, Bog sve vidi i zna.

Šta će ti diploma, ako nemaš stan? Dobrodošla u budućnost, Srbijo.

Al’ ne ide to tako.

Ljutnja u tebi kida sve principe i šalješ armije toplih misli duž kože, duž lica, lansiraš ih pravo u nečije srce, ali one ne mogu da uđu, čini se, nema mesta. Sve kao olovni vojnici posmatraju nemo dok im ubrizgavaš serum brzine i hitnosti, te padaju  na pod u nemoći da ostanu na visini zadatka. U srcu je premalo mesta, u glavi se guraš sa raznoraznim ljudima, čini se, čitavo njegovo telo je okrenuto protiv tebe. Želiš ućutati, želiš se smiriti, želiš se odupreti talasima besa. Ali, boli. Boli i kida.

Tako to biva.

Kad voliš, ne želiš pustiti. A nekad se baš zato ljubav rasprsne u hiljade sitnih komadića, koji nestanu, kao prasina. Kao da je nikad nije bilo. A tvoj neko ostane ti u srcu urezan zauvek, kao i bol svaki put kada ga vidiš sa onom od koje si želela da ga otrgneš.

Tako to biva.