Dobra dela
Nekad smo samo užasni ljudi, poltronski, zlobni primerci čovekolikih bića koji idu jedni za drugima noseći mačete, teška oruđa zlobe i zavisti. Zbunjena sam, pa bih da pitam zašto. Ne dozvoljavaju mi to osećaji da ne smem, jer sam mlađa, jer sam nečija ćerka. Teško mi je.
Kad sam imala jedanaest godina napisala sam stih koji glasi: ’’da li iko na ovom svetu ume/da moje zašto malo razume?’’ Do danas, oni ga ne razumeju.
Slabašnim živcima već, pokušavam da zadržim lavinu osude. Ipak, zadržavam je.
Zato, jer volim svog oca.
Zato, jer volim svoju majku.
To je moj odgovor na pitanje zašto. Ako me ikad iko upita zašto lavina osude.
Sve ostalo je nebitno. Svi drugi, tuđi odgovori, na moja ili neka druga pitanja nisu važni. U biti svega je ljubav i poštovanje koje vlada pod našim krovom. Lako je to kada život teče mirnom rekom vremena, lebdi na površini dok ga blaga struja nosi i lagani vetar miluje po obrazu, ali sve je teže kad se nebo naljuti. Kod nas,nebo se često ljutilo. Nisam tad, a ni sad, znala da li je to nebo ili nešto sasvim drugo, žuto, zeleno, crveno, znam samo da je bolelo. Peklo je u svim bojama, pretilo je svim vetrovima, šibalo je najjačim zimama. A mi smo još tu,zar ne?
Ne znam kada je postalo strašno to što se otac bori za dete, što se brat bori za svoju braću,što se čovek bori da sačuva čoveka. Istina, priznaću, čovek je čoveku vuk, ali brat bratu nije. Bar nije tako bilo u mom svetu. I kada je to postalo normalno da u svakoj porodici budu zatrovani odnosi? Ne želim da verujem da je to normalno. Ako poverujem u to, poverovala sam u mogućnost da se moja deca sutra neće voleti zbog toga što je neko od njih više uspešan. Potpisala sam onda sebi nulu kao ocenu iz roditeljstva, ali možda desetku iz poznavanja ljudske prirode. Neću znati, sve dok ne doživim i verovatno će sve do tada u meni tinjati jeziva sumnja i strah.
Kad sam objavila prvu knjigu niko od onih koji su me do tada voleli, nije me više tako bezgranično voleo. Bar sam ja to tako doživljavala kao desetogodišnjakinja. Nije mi bilo jasno zašto svi okreću glavu, govore mom ocu da je lud i da se zanosi, a najviše od svega je bolelo što mi je retko ko od njih uputio bilo kakvu pohvalu. Kad sam dobila jedno užasno veliko priznanje za svoj rad, neću ga pomenuti, da nekog ne bi zaboleo želudac, oni su me pitali da li sam sama sebe predložila. Sada je smešno, a najviše od svega je smešno koliko ja tu osobu koja je to rekla volim jednim ogromnim delom srca rezervisanom samo za one koji su tu da ih gledaš od rođenja i pratiš ih sve do smrti, zato što je to toliko prirodno koliko i rast ljubičice u proleće. A kada su videli da ne reagujem na komentare onda su počeli da pričaju da sam se uobrazila. Mnogi od njih nisu znali da sam baš tada bila tužnija nego ikada, jer me je ubila smrt dve mile osobe, da sam baš tada bila ćutljivija nego ikada, da sam baš dva meseca pre toga poželela da me nema, jer nisam videla izlaz i da zbog životnih strahota kojih sam se nagledala, više nikada nisam hodala pravo. Nisam znala da se to zove uobraženost. Samo mi je često žao što su ljudi opterećeni dokazivanjem ko je od koga bolji, ko ima više novca, ko ima manje ispita, a ko više diploma,ko koga više voli...traće svoj život dokazujući nebitnim ljudima nebitne stvari.
Neki kažu da je slabost kada ućutiš pred nečijom provokacijom. A mene su moj otac i majka naučili da je to hrabrost.
Lepo je znati da si nešto dokazao, nemajući nameru da to isto uradiš, a još je lepši osećaj kad shvatiš da si i na to ostao ravnodušan. Tek tad nadolazi osećaj ispunjenosti i uverena sam da to znači da sam dobar čovek. Ako se nekome opet nekad prevrne želudac pri pomenu mog imena, možete mi umesto imena napisati Dobar Čovek. Na mesto uspeha napisato isto. I na grobu kad bi mi to napisali, živela bih u najmirnijem večnom spokoju. Jer, kako god me nazivali, ja ću uvek biti taj dobar čovek, koji iza sebe nema ništa osim dobrote, a sva njegova dela sažeta u dve reči-dobra dela.
Naposletku, treba znati da nam život daje samo jednu pravu ulogu. Ako uprskamo kao ljudi, život ne prašta.