DOBRA DELA

Ne mogu da shvatim sta to Bog radi i kakve konce vuce, mozda i zabusava, a mozda i ja nisam dosledna u svojoj veri. I kako covek ikad moze biti siguran da je neki put pravi? Da li da verujem ili ne? Naidju dani kada stvarno verujem i zahvaljujem i molim se, a onda dodju dani kada se zapitam da li me je ikad taj Bog cuo? Da li je on zaista dobar? Jedan od takvih dana desio se pre tacno pet godina. Znam da je moje suze nece vratiti, ali silno zelim da ona zivi kroz moje reci, vase usi, nas govor i nase misli. I taman kad mislim da je bilo dovoljno opomena, vrati se to nesto kao kletva, kao tornado i okrene zivot iz korena, naravno, uvek ima prezivelih, da bi ih vecno boleo odlazak onih koje su voleli. Kazem "odlazak" zato sto zelim da verujem da oni koji odu, odlaze samo privremeno i na neki neobican nacin nam se vracaju u zivot, kroz zvuke, kroz snove, price i secanja, na kraju krajeva, evo, i ovim ih putem vracam, sve do trenutka kad cemo se ponovo sresti.

Svake godine, pricala sam Ti nesto novo, mozda i staro, jer nisam sklona nekim revolucionarnim inovacijama, kad boli, boli me uvek na onaj stari nacin, ali ove godine, posebno ove godine, boli me na jos stariji nacin, izvornom jacinom bola, onog koji se nije izlizao, koji je pun u svojoj snazi, onaj tek rodjeni i uvek jednako jak kao kad se stvorio. Ove godine, ostala sam bez svog temelja, sveta, ponosa. I opet se pitam-gde je bio Bog? Zar Bog nije trebalo da mu pomogne, da to ne ucini? On je bio najbolji covek na svetu, najbolja osoba koju sam poznavala. Mozda bi trebalo da zahvalim Bogu na ovome-hvala ti, Boze, sto sam imala najboljeg oca na svetu.

I, na danasnji dan, kada Te se svi secaju u isto vreme, ja zelim jos da Te zamolim da ga cuvas. Ne znam kako je u tom vasem svetu, ali se nadam da se secate samo lepih stvari, da su one lose ostale na ovom, gde su i stvorene. Kazu da vreme leci sve, nisam u to sigurna, to vreme nece nikada promeniti cinjenicu da Te je tog dana neko jednim udarcem automobila izbrisao sa lica zemlje. Nemam drugi nacin da Te ozivim, osim kroz svoje reci i svoje pesme i zelim, samo jako zelim, da se ne secas niceg loseg.

Oprosti sto placem, samo ne mogu vise da podnesem ni ljudske ni bozije gluposti. Ko tu gresi? Ili i covek i Bog samo pokusavaju da ucine dobre stvari, koje se medjusobno potiru i daju beskrajne provalije bola, kroz koje godinama propadamo?

Marina, opet cu Ti pozeleti da mirno sanjas. I znaj da se jos uvek secam Tvog smeha i Tvog pogleda, cistog kao suza. I sve to kao kroz maglu, ali uspevam da Te dozovem.

Rekli su da je to sudbina, da mora tako, da su to stvari koje se ne mogu promeniti...ali mi niko nije rekao zasto...njenih trinaest godina...u nepovrat...