DOBRA DELA

Čestice stvarnosti umrljane bojama koje nije poznavala, zaključale su svaki folder njenih snova. Kandže su se zarile u njenu kožu i bilo je jasno da nikada više neće biti biće sazdano od krvi i mesa, već biće sazdano od prošlosti. Grebala je nemoćnim prstima, naprezala ždrelo, ali nijedan glas nije čula i postalo je sasvim jasno, nikada više neće osetiti sebe. Godinama u istoj staklenoj tegli, njen život opasala je plesan, postavljena tik uz izlaz i teško prohodna.
Tog dana ostavila je po strani pilule i odlučila da potraži pomoć. Poslala je poruku psihologu, u nadi da će tako lakše prevazići problem. Bila je očajna. Njena mala soba skupljala se u kap beznađa usisavajući sva sećanja i eksplodirajući s vremena na vremena, rasipajući po njenim osećanjima hrpu starih novina, crne hronike iz te godine, sliku male devojčice raspolućene na drumu, sliku muškarca čije je srce priključeno na aparat, sliku žene koja jeca i sliku mlade devojke koja juri svoje snove ne sluteći nesreće. To sećanje, sećanje koje je razaralo stvaralo je od nje paralizovanu osobu, gluvu za spoljašnji svet, fokusirano na samouništenje sa veoma malo svesti da ne sme to učiniti svojim roditeljima kojima je sve.
Prošlo je dva dana od kako je poslala vapaj za pomoć. Soba se stezala, sve jače gušeći je, stvarajući osećaj nadolaska oluje, koja će joj pocepati život. Rekli su joj neki ljudi da treba da bude hrabra. Ono što nisu znali da kažu je kako doživeti dvadeset drugu neosakaćen i neiskrivljen, ako se oko tebe dešavaju nesreće, padaju kao karte kada se ruši kula sazdana od njih, a ti si zarobljen u toj kuli i pitaš se da li će i poslednja karta pasti i razbiti ti glavu. Zato je odlučila da se ne plaši stvari koje mogu, a ne moraju se dogoditi,  a pošto nije znala način, poslala je još jedno pismo psihologu. Te večeri osećala se sigurnije, jer je u pismu napisala apsolutno sve što joj je pritiskalo mladi život i znala je da će joj odgovoriti u najbržem roku. Osećala se zdravije, praznije, a opet ispunjeno, nekim čudnim osećajem olakšanja, jer je to podelila sa nekim ko zna kako će joj pomoći.
Prošla su nova dva dana, posle kojih je poslala isto pismo. A onda je sledeće poslala naredne večeri. I tako još tri večeri. Posle tog pokušaja, u pismu je dodala da će se ubiti. Ostavila je svoj broj telefona i puno ime i prezime. Telefon nije zvonio, a inbox još manje.
Više nije bila tužna. U njoj je kuvao bes, stvarao crvenilo na njenim usnama i obrazima, stvarao glad za istinom i objašnjenjem, ona je želela da kroči u taj sumanuti svet ljudi koji sebe nazivaju doktorima i bez prava odbijaju da pomognu nekome da se izvuče iz muke. Užurbanim koracima gazila je put sasvim nepoznat za nju, tempom koji nije bio karakterističan za nju i sasvim odvažnim držanjem, kao da se zaputila da spase svet. Od njih. Ili od sebe možda?  
Umesto vikanja, uspela je da ispusti samo jauk, posle koga je nastupio dug plač, praćen jecajima čiji su pokretači tako duboko u ovoj devojci pustili korene, da se sva grčila od bolova. Kada je došla sebi, pitala ih je da li se sećaju mejlova. „Onih mejlova u kojima sam vam pisala kako ne mogu više da budem dobra ćerka, nasmejani prijatelj, dobar student i najbolja devojka, da uz sva predavanja, redovno odlazim na posao kako bih zaradila za život, pa kad se ne pojavim na nekom predavanju, profesor daje sebi za pravo da govori kako je nama sve pruženo, a mi ne znamo to da iskoristimo, kako smo mi, eto, neodgovorni i selektivno se odnosimo prema ispitima,  pa ja sam etiketirana i kao loš kolega, koji nikad nije tu, jer stalno jurim da učim, jer za razliku od njih nemam slobodno vreme. Niko od njih ne zna koliko boli kad rođenog oca držiš na rukama, pokušavajući da ga probudiš, održiš ga u životu dok hitna pomoć ne dođe, a onda se niko od kvaziprijatelja ni ne osvrne kad ga odvedeš na operaciju, niko ni da se zapita kako je mojoj majci i šta će sutra da mi skuva bez dinara u džepu, pa uveče svi očekuju da se nasmejan pojaviš na rođendanu, a posle ispita ta ista kvazidelegacija pita gde su ti sad desetke, pa te direktor naziva glupačom, zadržava na poslu koliko hoće, jer zna da si student kome je potreban svaki dinar, a ti strepiš da li ćeš stići da naučiš sve, pa odrađuješ sve u rekordnom roku kako bi te pustio ranije da uhvatiš autobus da dojuriš kući i vidiš kakvo je stanje...i posle tri godine jurnjave oko sopstvenog života, za propusnicom za neki lepši, ja shvatam da ne mogu da budem bolja. Shvatam da sam u stvari ovakva najbolje izdanje one olupine u sebi. A lešinari traže još, samo grebu i traže i krive i ne pitaju da li smeju, uzimaju poslednje trzaje. Da li je to zato što se tri godine samo smejem? Da li je to zato što nikada nisam pokazala slabost, pa ne znaju da mi pomoć treba? Da li možete da mi pomognete vi, to se pitam, jer ste mi vi poslednja nada.. Svi traže, samo traže i očekuju moju pomoć, moj osmeh, moje prisustvo, moje desetke. Ne umem više to, gubim se, nesrećna sam, jer noćima ne mogu da zaspim, pitam se ima li ovde još mesta za moje snove i ono što ja tražim. Ima li? Očekivala sam vaš odgovor! Zašto mi niste odgovorili?“ Devojka je opet jecala i gledala ih pravo u oči. Doktorke su se samo pogledale međusobno i uputile joj neki prazan pogled, te joj je jedna od njih dodala čašu vode. Taj pogled je bio dovoljan da u njoj probudi onaj isti bes sa kojim je napustila svoja četiri zida. Ustala je sa stolice i teatralno odšetala do vrata. „E, pa da vam kazem ja nešto, vi psiho-stručnjaci! Možda ste suviše oguglali na sve to, ali ja nisam i ako kažem da mi je potrebna pomoć, onda je to zato što sam dočekala poslednji trenutak da pomognem sebi. Vi i pored toga mene ignorišete. Vi ste najveći krivci za toliki broj samoubistava. VI! Zato što nikoga ne znate da sprečite! I mogu da se kladim da se Frojd prevrće u grobu! Vi ste prokleti psiho-manijaci, a ne psiholozi!“
Vrata su dobila lice. Postala su čudno lice neprijatelja koji je posmatrao kako smišljeno upropaštava čoveka. Usta su mu bila zaključana, nos zakrivljen, pun metala, a oči, dve nepomične tačke uprte u devojku sa nožem u ruci. Bio je sit, hranio se svojim unutrašnjim delima i spoljašnjim čudima, a najviše od svega je voleo da posmatra ranjene duše. U ustima je nosio oružje koje ga je činilo najmoćnijim protivnikom uplašenih bića, nesvesnih sveta iza njegovih leđa. On ih je zarobio. Oružjem u svojim usnama, okretom na desno, upirao je pravo u njihova nečujna srca.