DOBRA DELA

Kakav dan.

Moja Dzi mi stigla sa Malte, u mom Beckereku pocinju Dani, a ja sam u dupetu Srbije.

On po ceo dan na poslu, u proseku po 17 sati, meni zabranjuju da pustam Micku po dvoristu, jer oni peku tone i tone paprike, danima. Onda se Micka i ja setamo satima, ne zna se ko je ludji od nas dve, da li ona sto se raduje svakoj osobi koja je pomazi ili ja koja se radujem, jer mi se neko obratio i vilica mi se otkocila posle visecasovnog cutanja.

Sinoc smo gledali Karaulu. 

"Stigla porucnikova placa".

- Ako ikad odlucis da me varas, nemoj sa vojnikom.

Na sta sam prsla od smeha. Ali sam u isti mah osetila bes sto mi je uopste tako nesto rekao. Iako znam da su te nase recenice cista smejurija, ja znam kako me posmatraju ljudi ovde. Kada cuju da sam zena oficira, ja sam odmah osudjena na kucu, decu i po koje svrljanje.Ocigledno sam mnogo glupa, sigurno sa malo skole, cim sam se odmah udala i posla za njim. Eto. Ја сам нeko ko nema priliku ni da se predstavi ovde. Koliko god se nameces, svi oni misle kako je tebi lepo, ti uzivas, prisljamcila se nekome ko ima platu, a po ceo dan radi, pa ja imam slobodu da radim sta god hocu, sta god mi padne na pamet, a posto, je l' te, nisam narocito bistra, onda mi svasta pada na pamet.

khghmdfkr.

I pozelela sam da sam vojnik. Ja. Sama. Da sam vojnik. I to je posao. I ne dobija se prekomanda. Ako bih radila tu gde i on, bilo bi nam super. No, sta ako on dobije prekomandu? Onda ja ostajem zatocena ovde, dok ne istekne ugovor. I tu ceo moj plan pada u vodu.

I dok tako pretresam svakodnevno oglase za posao i shvatam da ne postoji nijedan oglas za pravnika ovde, onda pretrazujem ostalo, trazim butike, prodavnice, bilo sta. I onda nadjem samo oglase za neke inzenjere, gradjevince, matematicare, racunovodje, menadzere i sve ostalo za sta ja nisam sposobna i nemam nikakve kvalifikacije. 

Ne mogu da budem ni pravnik u vojsci, jer mi MinO trazi potpisanu izjavu o prihvatanju rasporeda za potrebe sluzbe na teritoriji cele RS. 

Ako uopste prodjem sve lekarske i fizicke provere, ja sa svojih 45 kg, 100 trbusnjaka i 11 sklekova kao licnim rekordima.

I kako se uopste u zivotu snalazi neko ko citavog zivota zivi kao knjiski moljac, bavi se pisanjem, zavrsi pravo, ode boguizatregera od kuce zbog ljubavi, pise, ostane bez oca i odjednom bez svih poznanstava, jer posto on ne postoji, ne postojim vise ni ja za njih, u zemlji gde me na svakom koraku savetuju da se uclanim u neku stranku, u gradu gde me svi etiketiraju pogresno, i dakle-kako uopste u zivotu zavrsi takav neko? Gde zavrsi, a da nije samo zena oficira?

A ja nisam jedna od onih koje vole da kafenisu svakodnevno. Ako jednu osobu, pogotovo ako je zenska, vidjam svaki dan, ceo dan, ta osoba rizikuje da pozelim da je vise nikad ne vidim. Izuzetak je moja Dzi, moja Di, moja Mare i Gocilija. I mozda jos neka. Ali, njih ni ne svrstavam u te grupe, one su jedinstvene.

I nisam jedna od onih koje NEPRESTANO pricaju i pricaju, kao da su navijene i to u muskom drustvu, gde svakako, nikoga od njih, NE zanima sta si ti juce dozivela na svom putu od prodavnice do kuce. Kad su decaci u pitanju, ja osobito vodim racuna o tome koliko uopste pricam, jer ako su to te muske price i samo muske price, volim da budem aktivni slusalac i pasivni sagovornik. Ako razumete, sta hocu da kazem. Svakako ne pricam o tome sta sam juce i kako skuvala i da li se to nekome svidelo i kakvo je bilo u odnosu na necije drugo, isto takvo jelo...grrrrrrrrr.

Ali, jesam od onih koja prica kao navijena, kad su u pitanju STVARNO VAZNE stvari koje se stvarno ticu nekog sa kim razgovaram.

Dobro, neki se nece sloziti sa mnom, ali to je opet njihov problem :-)

Nego, gde sam ono stala...?

Da, kod konkursa za posao. Ja tu samo mogu da stanem, nikako da od njih negde krenem.

Elem, NECU i NE ZELIM da budem volonter, zato sto nemam uslove za volontiranje. Pokusala sam i nisam uspela, jer niko od lica koja me izdrzavaju nema potreban novac za put, hranu, odecu i sve sto mi je tamo bilo potrebno, ali o tome cu sutra da pisem, ima tu dosta da se pise, o tom mom iskustvu u gradskoj upravi.

I dok se svi spremaju za Dane, dok moja Dzi putuje kuci, dok jedni objavljuju konkurse, drugi se javljaju na iste, dok drugarice popodne piju kafu, okrecu solju i pricaju o svemu i svacemu, dok mi svi savetuju da se uclanim u stranku i sada vec kritikuju sto ih nisam poslusala da se uclanim u SPS, kad je bilo VREME,  dok smatraju da ja ne trazim posao, vec samo tako postojim u toj kuci, dok misle kako ne radim ama bas nista u zivotu, dok se pitaju da li cu u pedesetoj da se probudim kao cobanica na nekom proplanku koja ce tek tad shvatiti da je trebalo da volontira, ja se pitam vredi li ista odgovarati na sve to. Vredi li im objasnjavati gde ja uopste zivim? 

I stvarno se pitam-odakle ljudima pravo da govore drugima sta ce u zivotu da rade?

Da, ja sam se pitala za neke ljude zasto nece da volontiraju, a onda kada sam osetila to na svojoj kozi, istim tim ljudima sam poslala jedno veliko sapatnicko IZVINI.

I odakle njima pravo da o meni bilo sta misle? Stvarno, da imam priliku da budem neka SUPERGIRL, moja super moc bi bila da ljudima zabranim da o meni uopste razmisljaju.

Ali, ja jesam SUPERGIRL. I znate, sta? Jednog dana cu ih stvarno ostaviti neme. Zapusicu im ta prljava usta jednom zauvek i nece im nikada vise pasti na pamet da pricaju sta sam i kakva sam.

Ja znam ko sam. I jednom kad budem nosila pusku, dokazacu im da sa svojih 45kg i pesnickom dusom mogu da nosim pusku. I hocu da nosim pusku! I mozda cu nabaciti koji kg da bih mogla da nosim pusku! I moci cu da uradim 500 trbusnjaka. Moci cu! Kao sto su svi rekli da nikad necu zavrsiti pravo, ja sam ga iz inata zavrsila i dokazala sam da mogu! Tako cu da dokazem da mi stranka ne treba i tada cu im reci da se svi poljube u svoje stranacke guzice I moci cu da trcim koliko mi se kaze. I da vicem. I da me se plase. Eto. I da bijem! I da im nikad vise ne padne na pamet da mi se udvaraju ili ce se zvati crveno po celom licu. 

Ja sam dobro.

Sve kul.