DOBRA DELA

Lutam tako svetom i internetom i ne mogu da poverujem koliko ima ostavljenih, prevarenih zena, onako, prepustenih sudbini. Cesto kazem kako sam na strani muskaraca, jer smatram da se nepravedno osudjuju kao jedini koji cine gluposti u vezama. Znam mnogo zena koje su svrljale i cije su gluparije upropastile i muza i decu i citavu porodcu. Zato, kad god se napadaju muskarci iz tog razloga, volim da kazem da ni zene nisu idealne. No, ono sto je lako uocljivo to je da prevarene zene ostaju, a prevareni muskarci odlaze. Ne volim da generalizujem i sve ovo govorim na osnovu primera iz svog okruzenja, tako da zelim da stavim akcenat na to da nisam sklona generalizacijama i da ne cinim to sada, vec pricam o metodu slucajnog uzorka iz sopstvene okoline.

No, ono sto mene brine je-zasto te zene ostaju? Zbog dece? Zbog sveta? One cute. One sve znaju, ali cute. 

Uhvati me strah. Imam 25, a osecam se neobicno staro, kao da bi sutra trebalo da se penzionisem. A ljudi mi ne veruju da sam punoletna. Pre pola godine, prilikom kupovine vina u jednom marketu, prodavacica mi je zatrazila licnu kartu. Usledio je moj smeh, u fazonu-daj, zeno, zavitlavaj nekog drugog. A onda me je mrko pogledala i rekla:"Ja ne zelim da izgubim svoj posao zato sto sam prodala alkohol pomahnitalom maturantu." Na sta sam ja odgovorila da imam 24 godine i, proverivsi mi podatke, prodavacica se nasmejala i rekla da izgledam kao srednjoskolac. I, neprestano, ljudi oko mene tvrde kako izgledam kao tinejdzer. Ipak, ja se osecam strasno matoro. Kao da su preko mene presle godine snova, izgubljenih i ostvarenih, godine suza i smeha, decenije zalosti i radosti. 

Cesto, prebiram po svojim pramenovima, jesu li od sunca posvetleli ili ja to sedim. Trazim dobru anti-age kremu. I smrtno se plasim starosti. Treniranju se zaklinjem na vernost do kraja zivota. Sta biva kad grudi posle deteta postanu ogromne, pa se opuste? Ili se smanje, pa potpuno nestanu? Onkolog me je jednom na pregledu pitao:"Da li zelis da se jednog jutra probudis sa grudima do pupka i guzom do listova?" Na sta sam zgrozeno odmahnula glavom. "E, onda vezbaj i skidaj grudnjak samo kad spavas!" Ah, toliko zahteva je stavljeno pred mene. I toliko zapovesti koje se razlikuju medjusobno. 

No, dvadesete ne traju zauvek. Ali, ja hocu da traju zauvek! Sada sam najlepsa, najprirodnija, najplodnija, naj...najbolje vreme za sve! A ja se i dalje osecam staro. Kao da je kroz vekove proslo ovo moje telo. A da se vratim na temu sa pocetka...kada te dvadesete i tridesete zaista prodju, da li je teze zeni ili muskarcu sa kojim je u vezi? Zasto ona i dalje, po pravilu, vodi racuna o svom izgledu, a on opusti stomak i sebi izgleda fantasticno i, po nekom ludom pravilu, svrlja taj stomak, kao da je solo? I ne samo to, on je i sajber prevarant. Na fejsu ima neke lolite, lajkuje njene cice ubice i nastoji da takvu malu i nadje. I sto je najgore od svega, on je sa takvim stomakom i nadje!

Juce mi je jedan Mister-Handsome-u-dvadesetim rekao da je na strani muskaraca, jer muskarac i ako ima nesto sa strane, on ce uvek voleti samo jednu. A zena je gora, jer zena moze da voli dva puta. I sad ja treba da budem mirna do kraja zivota dok nas smrt ne rastavi, ako znam da ce on zauvek voleti samo mene, jednu jedinu, iako malo svrcne? Ostala sam sokirana! I sad dolazimo do kljucnog trenutka. Ne razumem zasto te prevarene zene cute. One znaju, a cute, a ja to ne shvatam. Mozda, jer sam zelena i nemam pojma o vezama. Ali, ako bi se to meni desilo, pu-pu-pu, postala bih sinonim za djavola. Na stranu to sto bih cmizdracila u mraku i sto bi mi se svet srusio, ali bih zaboravila sve hriscansko u sebi i osvetila se muskom rodu. Ni copor dece me ne bi zadrzao pored njega. Ko kaze da je njima bolje sa njim? Ko? Da mu izrecitujem ja nesto! A za svet me tek zabole moja zategnuta guzica! Ako on vara, koji ti, bre, jos argument treba da bi otisla? Koji to jbn svet ne bi hteo da te podrzi? Onaj, koji nije vredan da uopste priznajes njegovo egzistiranje! Zato me ne nerviraj i gledaj sta ces. Prestani da budes zalosna vrba, koja tu trpi gluposti. I, molim te, kakav je to muskarac koji ne moze da skupi muda i da ti pravo da izaberes izmedju odlaska i zivota s njim i njegovom potrebom da trpa druge? E, pa, ako odaberes da ostanes s njim, onda nisi bolje ni zasluzila. Nemoj mi slagati face, zivot se sastoji od izbora, uvek mozes da uzmes, ako ne ono dobro, onda manje zlo. A bolje je biti sam, nego s takvom bitangom. Ako se ne izboris za sebe, niko se nece za tebe boriti! A budi ona za koju se vredi boriti! Ako to ne zna danas, onda to nije znao ni na dan sklapanja braka, pa nemas za cim ni da places. I ne daj da to utice na tvoje samopouzdanje!

Ponekad zelim da zauvek ostanem mlada. I cela ova prica i nema toliko veze sa zapustenim telima. Neko moze da te vara zato sto je, jednostavno, kreten. Nego, ja zelim da meni savest bude cista. Ja sam jedno prepametno, obrazovano, mlado stvorenje. Mlado! Lepo, sposobno, negovano, mlado bice! Mlado! I hocu da se tako osecam i sa 55 godina! Jer, covek je mlad onoliko koliko je u stanju da voli zivot! Mozda nisam imala najvise srece u njemu, pa se osecam kao voz koji je projurio kroz vekove, ali jednom cu zaista potvrditi nekome da imam 19.  Eto, od danas cu da potvrdjujem.

Bila sam sutnuta jednom. I tad je stvarno bolelo. I tad sam stvarno volela. A on je voleo drugu. I svrljao sa drugom i trecom. I pisala sam mu pesme. I jedan roman bez happy enda, gde on nestaje na kraju, valjda mi je tako bilo lakse da ga prebolim. Nikad ga necu objaviti-razumljivo, zar ne? I, zato, ne podnosim tu stvar sa svrckanjem. A bila sam premija za njega. A ona...druga je-sta vise reci o njoj? Neko ko pristaje da bude drugi i nije bas sasvim svoj. No, prosle su godine i otisao je u zaborav.Oh, tuzne li zivotne price... Gde je kesa?

Nego, ostaje mi sad da sacekam mog Mister Handsome Pravog. Secam se njegove veeeelike ljubavi. Zaboravio je da sam mu bila najbolji prijatelj. Dakle, znaci li to da on mene ne voli? Jer, muskarac voli samo jednom. Verovatno ce reci da samo sad voli. Oh, tako su predvidivi. (A ja sam tako dosadna kad pisem o muskarcima i zenama, ne zelim da me iko dozivi kao Carrie Bradshaw. Danas sam samo zalutala u neciji fazon. Dugo nisam pisala. Dugo nisam bila ljuta.)

Bice to trenutak kad ce djavo da uzme godisnji.

Do daljnjeg-odmenjujem ga. 

Kaze da ce mi zauzvrat, na mestu gde mi sad rastu rogovi, ispeglati sve bore.

Ou, jea! 

Nismo jaki onoliko koliko snage mozemo da pruzimo, vec smo jaki onoliko koliko smo udaraca u stanju da stoicki istrpimo.

Muhamed Ali je, kada su ga pitali koliko trbusnjaka moze da uradi, odgovorio da ih ne broji, vec pocinje da broji tek kada pocne bol. Koliko smo jaki pokazuje upravo taj trenutak kad krene neizdrziv bol, a mi ga uprkos svemu, izdrzavamo. Ta nasa sposobnost da trpimo bez obzira na jacinu bola, da izdrzavamo bez suza, to nas cini drugacijima u odnosu na ostale. Kazu da je nemoguce da neke zivotne traume ne ostave trag na coveka. Amerikanci za to imaju adekvatnu rec:Bullshit! Onoliko koliko mi dozvolimo da nas nesto pokrene, toliko ce to isto imati uticaja na nas. Kada je uopstavanje u pitanju, ne slusam psihologe. Sigurna sam da ce odredjena stvar da me pogodi samo onoliko koliko joj dozvolim. Ako moja snaga bude jaca od snage nekog dogadjaja, pobedicu. Ucila sam godinama da nikome ne dozvolim da primeti, da vidi, ponekad sasvim smireno pricala o teskim stvarima koje mi se dogadjaju i tome sam i druge naucila da se prema meni odnose normalno, bez da me zale i bez da razmisljaju kako ce nesto na mene uticati. Postoji jedna jedina osoba, kojoj pokazujem slabosti. Nemam ni brata, ni sestru i to je strasan teret koji nosim kroz zivot, jer, koliko god se ja za nekoga vezem, taj neko ima nekog svog rodjenog i ja njemu nikada necu biti isto sto i on meni. I celog zivota trazim nekoga kome cu ja biti najvaznija, ko ce me stititi, ko ce uvek biti tu. Niko nikada nije bezuslovno tu. Niko. No, strasno je kad vidim brata i sestru, rodjene, kako zive kao najveci neprijatelji. Ljubomora, svadje, stalno neke drame... E, svadje. To ne mogu da shvatim. U mojoj kuci, medju mojim roditeljima, nikada nije bilo te vike, dranja, nikad nisu cutali jedno na drugo, u smislu da ne pricaju danima, nikada. I kada bi se posvadjali, cinili bi to tako da ja nikada ne saznam.Moja mama nikada nije plakala, nikad mi nije panicila, uvek me je ohrabrivala, hvalila i kada pogresim, pomagala mi da se izborim sa neuspehom i stvorim novi uspeh, gradila mi je samopouzdanje. Kada bi nastao problem, nikada nisam osetila da su uplaseni, iako su u sebi verovatno trnuli od beznadja. No, postoje majke koje svoju decu neprestano opterecuju svojim problemima. Kada se detetu desi nesto lose, na primer, losa ocena, one ga kaznjavaju i ucenjuju. Kao da je dobiti trojku nesto najgore na svetu! Ne daju im da izlaze, oduzimaju im telefone, tuku ih u godinama kada bi to dete moglo da se okrene i nikad se vise ne vrati, jer je postalo svoj covek. I ja takve osobe ne razumem. Da rodjenom detetu ubijaju samopouzdanje i svakodnevnicu ispunjavaju nekim negativnim vibracijama. Takve osobe nikada nece shvatiti da postoje u zivotu mnogo gore stvari od toga da ti dete dobije keca. One od kojih ti se vristi. One od kojih povracas. One od kojih ne spavas. One od kojih molis Boga da promeni zakone za osobe koje su digle ruku na sebe. One od kojih sutra mozda ostanes na ulici. One zbog kojih spavas sa nozem ispod jastuka. One zbog kojih nikada nikome ne smes da priznas koliko su strasne, jer te je strah da ces tek tad, kad izgovoris, shvatiti njihov intenzitet.

Snaga nije nesto sa cime se radjamo. Snagu ucimo. Potrebni su nam padovi. Potrebno je da odlikas dobije slabu ocenu. Potrebno je da se potucemo nekad i setamo s modricama. Potrebno je da shvatimo da dogadjaje ne mozemo kontrolisati. Mi mozemo dati sve od sebe, a ako se desi neuspeh, gledajmo na to kao na nesto sto ce nas ojacati. Nama su mame i babe celog zivota govorile-nemoj na tobogan, razbices glavu, nemoj na Tisu, tamo se deca dave, ne diraj ovo, ne diraj ono, na kraju ni ne pitaj nista. I zato, ja sam odrasla kao jedna velika kukavica. Plasila sam se struje, vode, visine, svega. A onda sam upoznala ljude. I shvatila da jedan covek moze biti strasniji od napona od 320 V. I odlucila da se ne plasim vise nikoga. Ljudi su najvece zveri. Medju njima postoje pravi lesinari koji zele da vam upropaste zivot. 

Ljudi ce, bez obzira na to, sta su vam, govoriti kako ste losi, kako ne mozete nesto da uradite, govorice, kada imate dve trojke, kako losi djaci poput vas, nikada nisu promenili svet, a ja se pitam-da li uopste znamo kakav je ko bio djak od svih svetskih legendi koje znamo? Covek koji je promenio zivote svih nas, Steve Jobs, uopste nije zavrsio koledz, a ostao je i ostace vazna licnost za svet. Zato, koliko god u vas sumnjali, vi budite najbolje od onoga sto mozete da budete. Dajte najveci deo svoje snage i nikada ne sumnjajte da mozete vise. I kada vam ljudi budu govorili kako ste nesposobni, kako ne umete, kako gresite neprestano, kako ste vi krivi za sve, okrenite se i pokazite ko vi u stvari jeste. Niko, ko sumnja u vas, nije vredan toga da ga poslusate. 

I svakome ko misli da nesto ne moze, reci cu sto i sebi. Samo ti si taj ko moze da odluci mozes li nesto. Kada sam pocela da trcim, na pola bih govorila da ne mogu, a onda me je decko pozurivao, gurao, vikao kako ja to mogu, kako ja nisam slabic, kako je sve u glavi. I onda bih nastavila, slusala njegove reci, umesto bola i negativnih misli i uspela da istrcim jos toliko.Samo zato sto u zivotu neke stvari radite prvi put, ne znaci da ih ne znate, ne znaci da nikada u njima necete biti dobri. To znaci da vam se pruzila nova sansa, da jos nesto u zivotu postignete. Nista nije nemoguce. Svet je skrojen za tebe. Mozes da uzmes sve od njega, ukoliko das sve od sebe. Ne boli neuspeh toliko, koliko boli propustena sansa, zato sto si ti ili neko drugi sumnjao u ono sto jesi i sto mozes.

Ne opredeljuje nas ni poreklo, ni teritorija, ni rasa, ni vera, ni porodica. Jednom, kad odrastes, shvatis da su svi ti faktori jos uvek deo tebe, jer ti to dozvoljavas, a ono sto te zaista opredeljuje je ono sto nosis u sebi.

Tvoja snaga. Ojacaj je. Oslobodi je. Napravi zid od snage oko sebe. Videces da su sve stvari pobedive, a da je zivot najveci neprijatelj i on je taj koji te iskusava. 

Videces kolika snaga lezi u tebi.

Probudi je i iskoristi!

Pripreme za vasar.

Cirkuzantska atmosfera u gradu.Hleba i igara. Mama, hocu na ringispil, ne moze, mama mora da pusi. Sarena laza. Sutra ce raditi fontana i semafor. Zato sto je vasar.

I svi s nekim ludim ushicenjem cekaju taj vasar. I svi pricaju kako nije kao ranije, kako je pre bilo tezgi duz citavog jednog naselja, a sada beda, ljudi nemaju para, kako detetu da nesto pruzis kad nemas.

A svi oni puse. I piju. Sta ce, takvo je vreme, da to ne rade, sta bi oni sa zivotom. Detetu ne mozes da pruzis igracku, ali mozes sebi kutiju cigareta, iako je kriza i iako su cigarete poskupele, ti neces kriviti sebe zbog svoje lose navike, vec ces kriviti vlast zbog povecanja akcize na cigarete. Tako je najlakse, od kada je sveta i coveka, uvek je kriva vlast. Ne kazem da nije, meni je najkrivlja, jer sam budala koja je zavrsila fakultet, umesto da se ugledam na one sto nam vode drzavu, kao hodajuce reklame za silikonske usne i fejk diplome. Krivo je more.

Pore grada se otvaraju i svi su odjednom tu. Studenti dolaze roditeljima, u kuce stizu gosti iz daleka, jer je vasar. Otvaraju se butici i poslasticarnice, umivaju se izlozi, a ja kazem-da, to je bas ono sto nam je sada potrebno, jos jedan izlog da ljudi bale ispred njega.

Salterska sluzbenica kaze-jedanaest hiljada na racunu, covek kaze-dajte mi deset. Sta li neko moze kada mu je 11 hiljada polovina penzije, pitam se. Covek odlazi preko puta, ulazi u postu i pocinje redom da placa racune. Pita se da li je trebalo da uzme jos onu jednu hiljadu. Kupice sinu mozda jednu cokoladu. A mozda je bolje da mu ostavi novac, da ima za vasar. Koliko da mu ostavi, pita se. Mozda ce se ipak vratiti po jos onu hiljadu. Sta li covek moze kad mu je polovina penzije 11 crvenica? Sta li moja mama moze kad joj je polovina penzije 7 hiljada, a iza tate ostao kredit. Sta li ja mogu? Mogu li ista s ovim svojim bednim bicem da ucinim? Gde li zivi bolja buducnost, da li se radja, kako se stvara? 

Bilo je drugacije vreme. Ucili su nas da budimo dobri, da ne odudaramo u losem smislu, samo u dobrom, da se volimo, da se igramo, citamo, treniramo, da budemo radosni i oslonac jedni drugima. Da budemo dobri djaci. Da upisemo kvalitetne fakultete. Da budemo dobri studenti. Da postanemo dobri ljudi. Bilo je drugo vreme.

Danas, kad sam sve to obavila i smatram da sam postala dobar covek, a mogu da budem jos bolji, na glasu su drugacije vrednosti. Danas treba da se "laktas" "muljas" "muvas". Za nekoga ko je do tridesete ladio jaja, bez skole, ni zanata, ziveo na racun roditelja, ranije se govorilo da je lenstina. Danas, on ima "privatan biznis". I to je najlakse, za prajvat biz, Srbija je idealno podneblje, pogotovo ako si blizu granica, pa mozes da prajvatizujes i muljas do mile volje, dok ti Insajder ne udje u trag. A onda. Pa, i onda ce neko, tebi slican, da izmuva da se o tebi vise ne prica.

A ko vise mari za sve to? Navikli smo se. Niko vise ni ne prica o tome. Navikli smo da robujemo drustvenim pravilima, cak i ako su pogresna.U nekim normalnim zemljama, ako si drugaciji, ako si nesto u zivotu postigao, cene te, postuju te, vape za takvim ljudima. Kod nas, ne dao ti Bog da si u necemu uspeo, da si se digao iznad proseka, ko ti to dozvolio.

Ko ti dozvolio da se pitas zasto je jos uvek vise ljudi na jednom vasaru nego na promociji knjige. Ko ti dozvolio da se pitas zasto semafor ne radi kad je promocija knjige, vec samo kad je vasar.  Ko si ti da poredis vasar i promociju knjige.

I eto, sutra ce secerna vuna da mirise ulicama. I ljudi ce izneti stolove sa prasetinom raskomadanom da ti se place i svi ce tako da capkaju masnim rukama,na ulici, tu jadnu zivotinju. I posle te slike cu opet zeleti da postanem vegeterijanac. I sutra ce nekoliko ulica zatvoriti za saobracaj. I pricace kako je ranije vasar bio mnogo veci. I pricace kako je secerna vuna skupa. I niko nece pominjati akcize na cigare. 

I svi ce se sjuriti u ovu dolinu na vasar.

Rastuzuje me. Mozda zato sto me je tata vodio na vasare. Gledali smo zivotinje, uglavnom konje, sate smo provodili sa konjima. U nozdrve mi se uvuce njihov miris, pa danima samo o konjima pricamo. Obecala sam da cu mu pokloniti konja, jednog dana, kad zavrsim fakultet i postanem bogata. I salas i konje i da te sklonim iz ovog pakla, govorila sam mu. Cutao je. Zato sto je znao da stvari nece biti bolje. I ko zna sta je jos sve znao. I jednom, za rodjendan, mamine prijateljice, poklonile su mi sliku konja. Plakala sam, tako pred svima, i niko nije znao zasto placem. Zelela sam da je to nas konj, kao onaj belko sa vasara. Ne postoji nista tuznije od vasara, konjskih ociju i violine.  

A ja cu ovu dolinu elegantno napustiti, jer su mi svi vasari tuzni. Uci cu u jutarnju lastavicu i kupiti kartu za sever. I necu gledati koliko je sve to tuzno.

Osisala sam se.

(Ne treba da pominjem da mi je jasno da je moralo tih par centimetara vise, jer mi je kosa jako ostecena od farbanja. Ali, ja se ne farbam. Odakle ti onda pramenovi. Od sunca. Jesi li sigurna da na krajevima nemas jos farbane kose. Ne, jbn je moja kosa, nije mi neko ukrao krajeve preko noci da ih ofarba. A onda ti je tako prirodno ostcena. Da, majka priroda mi darovala divan kvalitet kose. I hvala tebi sto mi sad do Nove godine nece porasti.

Iz cije glave raste i ne bila tako ostecena.)

Napravila svoj prvi cizkejk u zivotu. Jestiv, rekla bih. Jos uvek ne kao u poslasticarnici. Za prvi put, doduse, savrsen. Slatke pavlake je bilo po sporetu, frizideru, plocicama u krugu od tri metra, imam neki zjbn mikser sto je mama izbacila, jer ima novi, pa ja uzela, da ne moram da kupujem. Moja odeca je zavrsila na pranju odmah nakon sto sam oblikovala tortu. A oblikuje se uz pomoc kalupa. Ja kalup nemam. Kao ni vecinu stvari potrebnih jednoj prosecnoj domacici, jer ja to nisam. Ako me pitate da li cu radije da kupim tiganj ili neku napicenu maskaru, o, maskaru, bez razmisljanja. I zato skoro nista sto imam u kuhinji nije potpuno moje. Ili sam uzela sto mami ne treba vise ili sam dobila kao poklon za useljenje. Ko jos nije bio, eto da zna, da mi treba tiganj za palacinke, kalup za cizkejk, jedan manji pleh. Za pocetak. U sustini, meni ni ovako nije lose. Kad ispricam ovako neku pricu, nadje se uvek nekoliko njih sto ce da ih nasmeje, pa odu i kupe mi kalup za cizkejk. Watch me. Za par dana cu ga imati.

Toliko o meni kao domacici. Ocajnoj. Ali, njemu je cizkejk preukusan i presrecan je. A to nema cenu. I niko ne zna s kakvim je mukama spremljen. Doduse, sad zna. Osmeh. Njegov osmeh. I, opet, to je sve sto mi je potrebno.

Putovala sam za Kraljevo s popustom na indeks. Kakav divan osecaj kad te kondukter gleda kao studenta i pita sta studiras. Pravo. Jesi li pri kraju. Jesam, imam jos par ispita. Nek je sa srecom. Hihihi, kakav sam ja prevarant. Doduse, overen mi je indeks do 10.10. 2012. Sasvim u skladu sa propisima ostvarujem svoja prava. Prikupila sam i poslednji dokument za posao. I nisam poslala danas, verovatno zato sto sam mala pussy. U ponedeljak cu. Nijedna ozbiljna stvar ne pocinje u petak.

Iskulirala sam dalji razvoj dogadjaja o vanzemaljcima zvanim pederi i domacinima zvanim Srbi. Hm, mozda bi redosled reci u prethodnoj recenici trebalo da bude drugaciji. Ako biti domacin znaci odvaliti se od rakije sa gostom koji ti prvi put u kucu dodje, onda ok, da, redosled je ok. Ako posmatramo sa stanovista sveta, a ne Srba, onda je redosled pogresan. U svakom slucaju, gledam svoja posla. Volim muske, zenske, sta mi dodje pod ruku, ljubav bar nije zabranjena, iako domacini pokusavaju da je svojim huliganizmom proteraju iz Nedodjijalenda.

I, dakle, stvarno, necu vise o njoj. 

Oktobar je peti, a ja sam djevojkeuletnjimhaljinamavolim. Gole noge mi miluju zraci, u haljini na jedno rame, osecam se fantasticno eroticno. Uzivam u knjizi i sve sto sada zelim je da me sneg zaobidje. Produzi dalje, idi od mene, jos dok je vremeeeee. Ne ide tako, a? Nisam u nekom strasno-opsesivno-pomahnitalom odnosu sa cika Cholom, ali ok mi je sad da to ide tako, pa mozda i ide.

Pokusavam da zaboravim koliko mi je kratka kosa. 

No, kad razmisljas o duzini, stvari su uvek krace nego sto izgledaju. Zato o duzini nikada ne treba raspravljati.

Mrzim kad ne zapisem odmah ono sto smislim. Ispari, jbn mi ispari. A to je najlepsi osecaj, kad se misao zacne, pa se rodi, pa se oblikuje i biva zrela, a onda postaje rec, pa sklizne niz olovku, pretvori se u magicni, laki trag na papiru, a onda jaca i koitusira sa mojim ostalim recima i postaje pecat. Moj licni. Inspiracija. Cedo moje.

I konacno, znam, pomaci cu se s mrtve tacke. Stvoricu nesto. 

Pisacu u svom radnom danu od 24 sata. Mozda od toga raste kosa. Mozda od toga rastu grudi. Mozda bi trebalo da prodam neku pricu onim buducim silikonjarama o tome kako od citanja rastu sise. 

Mozda jednostavno sada samo odem odavde i ulogujem se u svoj word dokument, da nastavim zapoceto, iznastavljano i pretumbano. 

Bile su to najlepse godine, dani kada se smejalo bez razloga, noci kada se spavalo bez spavanja, sati prepuni prica o buducnosti, zeljama, planovima. 

I moj paric iz klupe.

Bila je medju prvima koje sam upoznala u razredu i odmah mi se uvukla pod kozu. Taj prepoznatljiv sarm, glas, paz frizurica kao zastitni znak njenih gimnazijskih dana, devojcurak koji je uvek sve znao u skoli, bez mnogo muke. I uvek je zelela mnogo. Od sebe je trazila najbolje, zato je i uspela da upise i zavrsi ekonomiju kao jedan od najboljih studenata. Kada o njoj pricam, osetim se ponosno, zato sto poznajem osobu, koja je prepuna neke nenadmasive snage, uvek spremna da kaze sta zaista misli, bez nekog narocitog obaziranja na to da li ce se to nekome svideti ili ne, a s druge strane, ona je toliko jedno milo stvorenje, koje, i kad je daleko od mene, svojim recima salje istu toplinu, kao kada sam joj blizu. Ona je jedna od onih mojih ljudi, koji ce sve dati za bolju i lepsu buducnost. 

I zato znam, da ce je ovaj tekst obradovati mnogo vise od cestitke.

Jer, ovim putem, Maro, zelim da ti kazem da si ti jedna od najlepsih osoba koje sam srela na svom zivotnom putu. Najlepsa u svakom smislu. I zelim da negujes tu svoju lepotu, dobrotu i pozrtvovanost, jer ima i bice onih koji ce to zaista umeti da cene.

Zelim ti da te neko voli, onako snazno, kako ti zasluzujes, da te podigne sa tla i da zajedno lebdite lepotom svog vremena.

Zelim ti, ali stvarno ti zelim da dobijes poslovnu priliku snova, jer znam koliko sebe gradis, te se nadam da ce neko i to umeti da ceni.

A zelim ti najvise da ostanes tako divna osoba, da se sto manje nerviras, a da imas sto vise povoda za smeh. 

Pa, srecan ti rodjendan, Todic Marijana, srednji red, treca klupa :-)

Volim te puno :-***

I budi srecna!

Poskupljenja, gej parada, revansizam, patrioti i pljacke...ja necu, jednostavno necu da znam sta se desava, eto necu, makar me gospoda ministri cekali ispred vrata, makar me opkolili gejevi, makar lebac ispario. Samo se iznerviram, ljudi moji. No, ne vredi, ja ne mogu da pobegnem od toga, sedma sila proganja! Svaki covek postaje reporter, kad pitam sta ima novo, a oni mi opletu po pdv-u, pederima, kako ce onaj sve da po'apsi, Ezelu i Stanijinoj guzici.

Aman, ljudi, volite li vi nekoga? Onako, kad padne noc, volite li se s nekim? Sto to nije vasa vest dana? Hej, upoznao sam dobru curu, takva i takva je...ne, on mi opici neki bedan kez i krece, brate mili, kao da ja to hocu da znam, i to nasred ulice, kao da ja jedva cekam da bas od njega, insajdera, cujem vest o tome ko je zapalio zito. 'Niiiisiiiii cuuuula? Sad cu da ti ispricam." Svi se odjednom pretvore u analiticare. Od sada cu postavljati pitanja ovako: "Sta ima novo u TVOOOOM zivotu?" Pa, ako opet isto krene, ja cu pojasniti, imenom i prezimenom, ciji je zivot u pitanju. A, majka mu stara, pa u misju rupu da se zavucem, ja MORAM da cujem sta je ko izjavio na temu koja nema apsolutno nikakav uticaj na moj zivot. Od '99.god. sam pocela aktivno da se zalazem i borim za bolju Srbiju (jeste da sam tada imala 11 godina, ali tada sam pocela da izucavam politiku i iznosim svoja misljenja u javnost zvanu skola i komsiluk, a posle i kafana i tv) i danas, posle 13 godina, ja ne prepoznajem vise tu Srbiju, tu svako ima nesto da kaze, da predlozi, da filozofira i to striktno iz fotelje ili na ulici, o, da, na ulici, to je debata prve klase. Ako je sa mnom, onda je monolog, ja pustim da popljuje, nek olaksa dusu, mozda ga kod kuce niko ne slusa, a to je nista za jednog nezaposlenog coveka, da odstoji tu na ulici par minuta svog zivota... I niko od tih pljuvaca nece da se bavi nekim vaznim stvarima, da bude deo sistema, pa malo iznutra da izbusi stvar. Ne, to su gospoda, oni samo analiziraju. Prognoze, dijagnoze, paranoje, vesti iz prve ruke, ma, sve znaju ljudi. Moraju, da neznalicama poput mene, objasne.

A mozda to kod nekih ljudi ide i s godinama. Ranije sam verovala da ce moj glas nesto da promeni, a sada verujem da je jedina promena koju mogu da stvorim ona koja ce proisteci iz eksploatacije sopstvene snage. Nista toliko ne moze da promeni coveka koliko posvecenost sebi i svojim najblizima. Na kraju svega, kad ti je lepo, nece Srbija slaviti s tobom, osim ako nisi Novak Djokovic, vec najblizi i kad ti je tesko, nece Srbija da te tesi, osim ako nisi ceca osudjena na narukvicu, vec ce tu biti tvoji najblizi.

Da, trese mi se nekad orbita. Izmucka se i bez ikakvih vesti. Pa ja sam covek, pobogu. Ali, manje brinem, nego kad sam svakodnevno pricala o aktuelnim glupostima, jer samo gluposti i mogu biti aktuelne 365 dana i to redovnog, pravo u mozak, svakog dana iz godine u godinu, kao npr.taj pdv, poskupljenja, mrtva trka izmedju dinara i evra, kao Formulu 1 da gledam,idi, bre, dinamika ziva. 

I, naravno, ja sad i ovim putem dajem poene tim vestima.

Ne pisem o vaznim ljudima, onim obicnim ljudima, koji svoje dane posvecuju drugima, bez ikakve koristi. Ne pisem, a trebalo bi.

Ako neka vest ima direktne poseldice na moj zivot, ja cu to osetiti i bez vesti sto puta na dan. Danas sam bila u kupovini i sve je jbn poskupelo. Poskupelo je jos pre sto godina, onog trenutka kad smo dozvolili da pomislimo kako su izbori resenje za nas prazan dzep. E, pa, eto, sad, svi vi sto ste hteli promene, vidite da slavinu ne zavrce sadasnja ili prosla vlast, vec vama nedokuciva i  nepobediva sila, koju sve i da hocete svakodnevno da pratite, ne mozete, jer ste mali, marionete, sitne ribe sto bi Tihi okean da poznaju kao dlan. No, nismo mi krivi, nije greh zeleti promene, pa sve se menja, ali prvo treba da podjemo od sebe. To je ono sto ja oduvek pricam.Polazim od toga da treba svakog dana da dozivim nesto lepo, recimo, prosetam svog psa, upoznam neke nove ljude u setnji, poradim na telu, duhu, naucim nesto, procakulam s vedrim licima. I sjajno je, jer je sve to besplatno! Na to niko ne moze da vam stavi pdv, promet toga je neoporeziv, lek je za koji ne treba recept. A sto nemam, ja ubedim sebe da mi ni ne treba. Nek sam ziva, zdrava, necu vece po svaku cenu.

Jeste, svasta sam ja sad tu nalupala i verovatno mislite-a ko si sad pa ti, da delis savete... ja sam jedno bedno piskaralo i koliko god se trudila da se domognem licne slobode postovanog mi duha i sopstvenog zdravog razuma, ja cu i dalje biti pod neboderom sedme sile i prolaznika reportera. 

U svakom slucaju, kad vec mora da bude tako, ako je iko izdrzao moje smaranje sve do ovog reda, zelim da se zna da mi je lakse da slusam o Ezelu nego o teorijama zavere. Valjda iz ljubavi prema Turskoj. 

Hvala na paznji.

Zaista hvala. Onako od srca. Jer niko vas ne prisiljava, mucenike, da posle ovakvog dana, kada su slatkisi i cigarete poskupeli, citate reli mojih misli. Ne mogu da ih obuzdam. Da cokolada nije poskupela, ovog texta uopste ne bi ni bilo. Samo bih je istopila u ustima i prepustila se uzivanju. Ovako, i vi i ja sad ispastamo.

Zjbn stvar taj pdv.

U oblake si svoje lice skrila.

Nisam zaboravio da crtam po stomaku

kada te zamislim, moja mila.

Znam sakrila si me medju trepavice

i nosis me svuda i kad si sa njim.

Oh, kako mi falis, moja svadjalice.

Znam svaku pegu na tvome nosu

i znam sumrak tvog svitanja.

Znam kako rasprostes kosu

i u krevet se usunjas bez pitanja.

Znam te, pegava, ne slikaj srecu,

poslednji put smo lose odglumili,

samo sve uspomene sakrij u vrecu,

a ja cu ziveti ono sto smo imali.

Moja prznice, mozda je moglo drugacije.

Znam da sutra nosices drugi zavet

dok budes u belom isla ka oltaru

i tu ce stati citav nas svet

tu stavljas tacku na pricu staru.

A ja cinicu sto nikad ne bih

i pisacu pesme o tebi,

devojcici koje cu ostati zeljan dok postojim.

I secacu se, ludice moja, 

kako si prvi put dosla u moj dan,

nevino stavila dlan na moj dlan

tad znao sam da bices moja.

Nijedna se ne smeje kao ti.

Moj zvrku mali, sta nam to bi...?

Jos nocas ti pisem pesme,

znam, radim ono sto ne smem

i crtam ti po stomaku

poslednji put moja mila,

pokazi zasto si moja bila.

Jos samo nocas, dok svi spavaju

ne moraju, mila, nikad da saznaju

voli me jos ovaj put

voli me poslednji put .

Moja pegava, znas da je moglo drugacije.

Probudi me kad se pahulje istope

Neka ti ne bude zao sto propustam zivot

Gledaj me kako sanjam

Tebe, leto moje, gledaj me

Oseti slike koje stvaraju moji snovi

Poslusaj sum mora

Dozvoli da ti moje telo stvori

Onu staru igru koja govori

Da nase leto je vecno

Hajde da placemo srecno

Dozvoli sebi da budes koza

Ja bicu tvoja kapljica

Ici cu niz tajne puteve tvoje lepote

Svaki put otkrivajuci te ponovo

I nikada necu vise znati

Kao sto znam danas

Da deo sam tebe i kad me nema

Ne budi me

Dok ne nestane poslednja pahulja

Gledaj me kako sanjam

Tebe leto moje

Pripij se uz vlazne stihove

Oseti topline njihove

I ne idi dok je vecnosti

Probudi me kad se sunce probudi

Dovedi mi more i uzdahe

Dovedi mi poljupce dodire

Po kozi tragove

One koji govore 

Da ne sanjam da stvarno je

Tvoja krv struji vrelo je

Osecas zauvek je

Osecas samo tvoje je

Probudi me

Leto je

I danas razmisljam samo o poslu.

Pre par dana, jedna osoba mi je rekla:"Bas cudno, ne znam nijednog pravnika bez posla". A meni je doslo da je pitam na kojoj to planeti zivi. I tako to vecina ljudi vidi, opterecuju me svakodnevno pricama o tome kako mozes naci posao kad hoces, gde hoces i kako hoces, kako kad imas diplomu sva vrata su ti otvorena. O, da, kako da ne.

Danas sam pocela ponovo da ucim. Pocinjem od Herodota. Dobro, ne bas, ali ic a metafor.

Danas sam malo klonula duhom. Fizicke vezbe mi idu sve bolje i kad mi je tesko, samo zamislim cilj i sve bude lakse. Ali, stalno je prisutan taj strah, da cu zavrsiti ko zna gde i da od ove price, od zivota sa osobom koju najvise na svetu volim, nece nista ostati...

Bas je fucking tesko kad pocinjes zivot. I stalno ga nesto pocinjes. A kad si sam ili kad vas je dvoje samih, tesko je naoraviti dobar start. Nasi roditelji su u nasim godinama gradili porodice, kuce, stanove, stvarali nesto. A danas, ko ima srece, ti isti roditelji mu stvore tu kucu ili stan, a ko nema srece, cuti i trpi. I stvarno, kad on izgubi nadu, u kakvim cu se ja sirinama izgubiti i da li cemo se ikad sastaviti? Kad bih samo imala nesto, ono od cega cu da pocnem. Ja cak ne znam nijednog coveka u ovoj glupoj drzavi, koji bi mogao da mi "sredi" bilo sta, a kamoli nekog svog bliskog koji ce da mi pomogne, da se skucim, nadjem posao i slicno. Ljudi koji sve to imaju, slusam ih, kukaju, kukaju k'o sinje kukavice. Ja nisam jedan od tih kukavaca, ali sam jbn zelim da mi neko pruzi prokletu sansu! Necu da me pita odakle sam, da li mi je prezime madjarsko ili rumunsko, posto nije na -ic. Koga boli dupe ako i jesam Madjarica ili Rumunka ili Muslimanka ili crni Ciganin? 

Sunce mu poljubim, sto me niko ne pita da li znam Ustav, zakone, gramatiku, engleski, nemacki, znam li da se jbn ooooodrazim kako treba?

Ne, mungosi pitaju cija sam, ko mi je tata, sto sam dosla, znam li nekog, da li sam udata, imam li dece, planiram li dete!!! A onda sami zakljucuju-aha, dosla je i pizde materine zbog decka, dakle zaljubljive je prirode, laka je, nece ta biti advokat, verena je, udace se za njega, znaci dete ce u te dve godine roditi sto posto! Boli njega paucina u gacama da li sam ja pametna ili sam totalni idiot, bitno je da sam ja necije dete i da on ima neku korist od toga ako mi je cale neki Mudic uPazar'.

Stvarno ne psujem. I to je bas glupo kad pocnes da kocijasis, jer znaci da si odrastao i da te je zivot bas pljunuo u facu. Ali, i za sve moraliste koji me kritikuju kad kazem rec na k, rec na s, rec na p ili fakingujem po engleskom, imam samo da kazem-iksic u desnom uglu i adios, mucacos. Psovati je manji greh od ziveti i razmisljati kretenisticki.

A onda mislim, zar nam nije dosta to sto se volimo...? To sto sve one ruzne stvari nestanu kad jedno drugom pruzimo sve o cemu mastamo? Zar nije divno kada, posto zna da si jbn prsla od sopstvene beskorisnosti usled nezaposlenosti, uzme ti ruku i u nju stavi magnetic smajlic? Zar nije divno kada te svako jutro, pred polazak na posao onako pospanu snazno zagrli i prilepi se uz tebe jos jednom, jos samo jednom pre nego sto ode? Zar nije najlepse na svetu kada svi ljudi oko vas, kao nakon velikog praska, nestanu i postoje samo vasa dva bica?

Njaaa. Nek sve ide dodjavola. Ja imam sve! Zivot je jedan i sad cu da uzmem veeeliku kasiku i da je sama bacim u med, pa neka kazu da mi je upala. Kasika. U med.

KucakolastanaviJonikamiJoniiostaliJoni su za neke tudje price.

Ja sad zelim sansu. Fuckin' sansu. I uradicu sve sto treba samo da dozivim da me neko pozove na neki normalan ragovor gde ce me pitati, npr."Sonja, recite mi, zasto bas pravo? Zasto mislite da ste bas Vi pravi kandidat za ovaj posao?"

'cu opletem. 'cu, 'cu, samo da me neko pita.

Hoce neko?

Anyone?

Prvi put. Drugi put.

Ostaje na aukciji moje znanje. 

Dok je vetrenjaca.

Volonter, reč latinskog porekla koja po savremenom shvatanju označava osobu koja sopstvenom voljom (dobrovoljno), individualno ili organizovano, pruža svoje usluge onima kojima su neophodne, bez materijalne nadoknade koja prevazilazi troškove pružanja usluga. Širok dijapazon motiva zbog kojih se neko odlučuje za volonterski rad zahteva sistematičan i stručno vođen proces, kako bi usluge volontera bile najcelishodnije sa stanovišta interesa korisnika i samog volontera. (Izvor: Wikipedia)

Prema Zakonu o volontiranju, definicija je sledeca: Volontiranje, u smislu ovog zakona, jeste organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi, osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

A moja definicija sledi.

Kao prvo, ako si diplomirani pravnik, u tome da je dobrovoljno, uglavnom nema istine. Ti si prinudjen, da, ako ne zelis da osedis kod kuce, pocnes negde da moderno robujes, kako bi ti se negde nekad zabelezio pripravnicki staz i kako bi mogao da jednog dana polozis pravosudni ispit, kako bi tek posle toga, mogao da pocnes da trazis posao. Do tog trenutka, da se razumemo, za diplomiranog pravnika, rec "posao" nema isto znacenje kao za ostatak populacije u radnom odnosu. Dalje, nijedan tek diplomirani pravnik nema nikakve usluge da pruzi, vec bi po pravilu trebalo on da bude taj na koga ce biti usmerena paznja. Motivi? Jedini motiv mladog diplomiranog pravnika je da istrpi te dve godine, potrudi se da sto vise nauci, jer ako se sam ne potrudi, uglavnom, nece dobiti potrebna znanja (cast izuzecima za koje znam da im je zaista stalo da od volontera naprave dobrog pravnika) i da polozi pravosudni i ako ima srece da je sve islo po redu, tek u svojoj dvadesetsestoj godini pocne da trazi svoj prvi pravi posao, koji ce podrazumevati sklapanje ugovora o radu i sve propratne beneficije koje proizlaze iz tog ugovora.

Naravno, opsti pojam volontiranja nije isto sto i volontiranje u smislu odradjivanja pripravnickog staza. Ali, kada u ruke dobijes ugovor o volontiranju, shvatis da je to otprilike to-mozes da dodjes, ali ne moras, platu neces videti i sve dalje odredbe zakona o volontiranju, ALI i zakona o radu se odnose na tebe.

Necu da generalizujem, znam dosta ljudi koji su za vreme svog volonterskog, da ne kazem, pripravnickog staza, naucili dosta toga, jer mnogo zavisi od toga gde i kome radis za osmeh ili cak ni to.

Recimo, ja sam volontirala u gradskoj upravi. Tacnije, nakon razgovora i obecanja da cu biti primljena preko konkursa za strucnu praksu, prihvatila sam mogucnost da neko vreme volontiram, jer sam zelela sto pre da pocnem da radim. Medjutim, posle dva dana urucen mi je ugovor o volontiranju, koji je sklopljen na godinu dana. U redu, shvatam, reci cete, nije ti mogao biti urucen, sama si ga potpisala. Naravno da sam ga potpisala, jer sam mislila da ce se kad se nadje mesto tu za mene, saciniti drugaciji ugovor. Isla, zvala, pitala, primljeno na stotine njih preko strucne prakse, opstina, pokrajina, drzava, svi delili sakom i kapom, nista, ja i dalje volonter.

Volontiranje, dakle, ima jako dobru poentu, ako radis negde gde mozes steci prava znanja, pa sve to vreme, zivci i trud koje si ulozio, moze da se vrati na jako lep nacin. Sto se mene tice, ja sam imala nekoliko jako dobrih kolega, koji su se trudili da mi svaki dan pomognu i  nauce me necemu, ali je bilo isto toliko i onih koji su, bez ikakvog napora, prema meni bili potpuno ravnodusni, kao da ne postojim. Moje postojanje ramo za ta dva meseca svelo se na pokretnu stolicu i kartonsku kutiju. Pokretnu stolicu sam gurala od stola do stola, gde nadjem mesto. Kartonska kutija je bila mesto gde sam talozila sve sto mi se da da uradim i dva zakona koja sam iscitavala. Zbog nekoliko divnih ljudi, bilo mi je bas zao kad sam odlazila, jer su se trudili da mi pruze mnogo vise od pokretne stolice i informacija iz dva zakona. Ali, kada bih nastavila ka izlazu iz kancelarije, shvatala sam da sa nekim ljudima nikada ne bih mogla da delim svakodnevnicu. Pitam se-odakle nekim ljudima toliko samopouzdanja. Mislim, jedna osoba je starija od mene, zavrsila neki bezimeni fakultet i odmah je dobila stalan posao i ponasa se tako da sam ja mislila da je ona sef! Kad bi stranka usla, ona se uvek ponasala tako da me u svakom trenutku izblamira i napravi od mene potpunu budalu, a ja sa takvim ljudima ne umem drugacije nego da ih samo posmatram i pitam se kako mogu da zive sa toliko drcnosti u sebi i sa toliko samopouzdanja za koje nemaju pokrice ni u cemu. I onda ta moja smirenost i paznja usmerena ka nervoznoj stranci bude protumacena kao nesposobnost, cujte, ja ne smem da budem tako tiha, moram da budem ostra prema njima, treba da se izborim za sebe, ja nikad necu uspeti, ako budem tako stalozena i sl...Neke ljude tamo je nemoguce da ne cujes. Oni zavrse privatne fakultete i neke smerove koje ne mozes da izgovoris koliko im je dug naziv, a onda dodju i kazu ti kako su zavrsili ekonomiju!!! I onda se ti pitas ko je ovde lud, majku mu, kako mogu po citav dan da se prepiru oko toga ko je kako bio obucen, ko je kako nesto rekao, kako mogu svu svoju paznju, svu svoju energiju i inteligenciju da trace na tako beznacajne stvari,pritom rade posao koji moze svako da radi, ali da neko zavrsi osnovnu skolu i ti mu lepo objasnis sta treba da ukuca u kompu, taj bi solidno radio taj posao. Ali, ne, meni je apsolutno neverovatno, to kako neki od njih velicaju svoj posao! Toliko misle da su vazni, da kad ti udjes tu prvi put mislis ta ta osoba vuce sve konce, jer ima pravo! I onda meni pukne film sto ja svakog dana od bedne penzije svoje majke uzimam novac za prevoz, hranu, vodu, kako bih tamo lupala pecate i trpela besmislene komentare na racun svog ponasanja, koje je samo rezultat lepog vaspitanja. To sto ne vicem na stranke je zato sto mislim da su u pravu i zato sto ih razumem i nikada necu biti dobar pravnik i strucnjak, ako ne budem zelela da cujem i tu drugu stranu, da cujem od ljudi sta oni misle o svojim pravima i da naucim da se nosim sa tim, a naucicu samo ako pazljivo slusam, umesto da primenjujem njihov model ponasanja-dranja na sve koji ne znaju sta treba da urade. Pa, normalno da ne znaju! Gradska uprava je najpogodnije tlo za razvoj parazita koji se smenjuju kao i vlast na lokalnom nivou i koji ce odgovornost za sve sto ne urade svaliti na one prethodne i tako to ide u krug. Doduse, u vreme kad sam ja bila volonter, moram da kazem da su ljudi, pravnici, strucnjaci, gradjevinci, zaista radili punom parom i padali sa nogu, zbog toga sto oni pre njih nisu odradili posao kako treba. Ali, upravo oni koji nista nisu radili, mene su ucili kako treba da vicem i ne budem tako fina. I dokle god je tih, takvih, drugih, koji su tu zahvaljujuci nekim drugim stvarima, a ne svojoj diplomi i znanju, meni ce biti muka od same pomisli na volontiranje. 

I zato, moj savet je da, ako mozes, izbegnes gradsku upravu kao mesto gde ces da zapocnes svoj pripravnicki. Tamo ne postoji bas nista vredno toga da sedis po citav dan i listas one papire, jer se to moze jako brzo nauciti i ne treba tamo da provedes svoj pripravnicki. Ako hoces da, narodski receno, "ispeces zanat", onda stisni zube i kreni od vrata do vrata, po sudovima i advokatima.

Mozda nisam prava osoba koja treba da savetuje o trazenju posla, jer isti nisam uspela da nadjem ni posle godinu dana nakon diplomiranja, ali, eto, imam neko iskustvo, kratko, ali znacajno, koje bi moglo nekome da koristi. U svakom slucaju, ako zelis da volontiras, pripremi se da ces raditi sve, bez ikakve plate, cak i ono sto nema bas nekog smisla, jer sve to ide u tvoj staz. Pripravnicki, naravno :-) a uvek misli na iskustvo, da li ga dobijas dovoljno, jer je to jedini vazan suvenir koji nosis sa sobom celog zivota prilikom trazenja posla.

Naravno, nije sve tako crno, jer je siva perspektiva :-)

Proslo je tacno 24 sata od kako sam cvrsto odlucila da pocnem da se pripremam. Za ono sto cu tek biti.

Postoje stvari u zivotu za koje imate samo jednu priliku. Cini vam se kako cete uvek imati tu priliku, za godinu, dve, mozda deset, kako ce vas ta prilika uvek cekati, jer joj je priroda takva, ali malo nas pomisli da bi mozda trebalo odmah to da zgrabi i sazna sta se iza te prilike krije.

Tako ja provodim godine planirajuci velike stvari, ali sada sam shvatila, da samo gubim vreme. Plan je jedna velika zavera. Plan ne postoji. Nemoguce je isplanirati sve sto zelite da postignete, ali je moguce pokrenuti sebe da ostvarite trenutnu misao. Shvatila sam da, sto misao duze postoji u ljudskom razumu, to je teze istu sprovesti u delo. Na primer, dok sam bila na fakultetu, posle praznika bi mi sve teze bilo da nateram sebe da konacno nesto zapocnem, pa sam planirala kako cu to od sutra, od ponedeljka, od osam ujutru, pa okasnim s budjenjem, pa onda ne vidim smisao da zapocnem u 12h, pa isplaniram da cu ipak sutra u 8h da se probudim i da zapocnem. Imala sam rokovnik u koji sam belezila plan za zavrsetak fakulteta. Za svaki ispitni rok, zapisivala sam koje cu ispite dati. I samo kaskala u mestu, jer sam od sebe ocekivala da uspem, a kad bih videla da ne ide, da ne mogu sve zacrtane da spremim, samo bih nenadano skliznula niz stepenice uspeha, razocarana postignutim rezultatom. A onda sam bacila sve te beleske, jednostavno iscepala sam stranice na kojima je pisalo koliko reci mogu da zapamtim za minut, koliko stranica prelazim po satu, koliko stranica u toku narednog dana MORAM da predjem. Istina, pomagalo je ponekad, ali opterecujuce je bilo kada bih shvatila da nisam ispunila ono sto sam zacrtala. I tada bih sebe razocarala. Pala bih ispit, jer nisam dovoljno poverenja ulila u sebe, nisam rekla sebi da mogu, vec su mi moje beleske govorile da ne mogu. Kada sam se oslobodila rodjenog pritiska i pocela samo dovoljno da verujem u sebe, bez plana, bez nenormalnog ocekivanja, bez slusanja drugih i razmisljanja o tome koliko su oni ispita polozili, a koliko ja, tada je nastao uspeh. Prestali su padovi, usledili su samo uspesi.

Ovo je samo jedan, banalan primer kako je plan pogubno uticao na mene.

Ako neprestano nesto planirate, u dan, u cas, u detalj, u tome nema nikakve zivosti. Sve je to onda delo plana, a ne vas samih. Postoje ljudi koji ne mogu bez plana, a onda kad dodje neka stresna situacija u kojoj moraju za sekund da odreaguju, oni zaneme, jer nemaju plan.

Upravo sam shvatila-na mojoj strani je i M. Antic :-)

Elem, kada sam zavrsila taj fakultet, sve sto sam zelela je da odmah pocnem da radim. Tako sam ja to isplanirala-u decembru diplomiram, posle praznika nalazim posao, na prolece se udajem, dok napunim 25 ostajem u drugom stanju.

Da. Plan zvani ubicasamopouzdanja.

Nisam posao nasla. Na prolece, dozivela sam tragediju. I ocigledno-posle toga su svi planovi nestali.

Sve je duplo vise bolelo. Zato sto plan moze, ne uvek, ali postoji mogucnost da stvori nerealna ocekivanja, koja, kad se ne ostvare, stvaraju velike jame u samopouzdanju, bez obzira da li su se izjalovili iz subjektivnih ili iz objektivnih razloga.

Po mom misljenju, jedini kljuc u zivotu je volja.

Ona volja, koja u sebi sadrzi niz razlicitih pokretaca, koji ukljucuju:spremnost, inicijativu, veru u sebe, pozitivan pogled na sopstveni cilj, istrajnost, izdrzljivost, zilavost, upornost.

Ne nuzno i hrabrost. Mislim da se hrabrost izgradi na putu ispunjavanja te volje, tako sto u ritmickom smenjivanju uspona i padova, uspevas da ostanes svoj i neustrasiv. Mozda je hrabro to sto sada pokusavam da odbacim sve ono sto sam od sebe ocekivala i da na tom putu pratim samo prilike koje su sada i ne razmisljam o tome da li ce ih ponovo biti, jer ne zelim da zivim u buducnosti, zelim da stvorim buducnost sada.

Znam ljude koji su odlicni pevaci, ali su posle svega par neuspeha odustali. Zasto? Zato sto se tog dana nekome nije svidelo vreme? Zato sto je tog dana bila prejaka konkurencija? Pa? Zasto odustati? Zasto odmah ne poceti raditi na tom glasu, kako bi se oblikovao priblizno do savrsenstva? Zasto uopste postoje greske, da li ste se pitali? 

Znam ljude koji su odlicni sportisti. Neki od njih sada sede u lokalnim kafanama i ispijaju sopstvenu brigu. Zasto? Zato sto im je neko nekad rekao da nisu dovoljno dobri?

Meni je uciteljica rekla da ne znam da pisem i da mi je mama napisala sve to u svesci. I jos jedan pedagog mi je rekao kako nije bas siguran da sam dovoljno vitka za jednu balerinu. Peklo je, ali sam dokazala suprotno.

Drug me je s podsmehom gledao kako vezbam spagu, jer sam jedna od onih koji su uvek vazili za dobre u skoli, ali ne i u sportu. A onda sam jednog dana dosla i kao od sale uradila spagu.

Naravno, roj stihova i spaga i nisu neki poduhvati od milenijumskog znacaja, ali primeri su kako vas neko moze brzo sputati i obeshrabriti, ako vi nemate dovoljno volje da nastavite da radite na sebi.

Mom decku su svi govorili kako nikada nece zavrsiti fakultet, i gle-zavrsio je pre svih nas. I to dva. I oba pre svih nas.

I onda te to ispuni velikim ponosom, jer znas nekog ko je mukotrpno radio svakog prokletog dana, ponavljajuci tu misao u sebi, da bi sebi i drugima dokazao koliko vredi.
I onda...zaplovio je rekom dobrih stvari koje je zeleo...zar to nije svrha svega sto radimo?

I sve ovo pisem, zapravo, zbog svih vas koji ste bar jednom u zivotu bili zaustavljeni u realizaciji necega sto ste citavog zivota zeleli da postanete i zbog vas koji sad radite glupe poslove, jer vas u saci ima ne onaj koji zna, vec onaj koji ima i koji vas ne postuje, zbog vas, kojima neko svakodnevno usadjuje ideju kako nesto ne znate i ne mozete, zbog vas koji nemate posao, koji na kraju dana dobijete i po koju opasku za to sto vi jednostavno ne radite nista, pa ni ne vredite nista, za vas koji imate u sebi bezgranicne lepote i talente, za cija ostvarenja vam fali samo po koji korak ka sebi...

Ne postoje nemoguce stvari.

Sve je u glavi. Neka ona pokrene ta lavovska srca spremna da se bore.

Kakav dan.

Moja Dzi mi stigla sa Malte, u mom Beckereku pocinju Dani, a ja sam u dupetu Srbije.

On po ceo dan na poslu, u proseku po 17 sati, meni zabranjuju da pustam Micku po dvoristu, jer oni peku tone i tone paprike, danima. Onda se Micka i ja setamo satima, ne zna se ko je ludji od nas dve, da li ona sto se raduje svakoj osobi koja je pomazi ili ja koja se radujem, jer mi se neko obratio i vilica mi se otkocila posle visecasovnog cutanja.

Sinoc smo gledali Karaulu. 

"Stigla porucnikova placa".

- Ako ikad odlucis da me varas, nemoj sa vojnikom.

Na sta sam prsla od smeha. Ali sam u isti mah osetila bes sto mi je uopste tako nesto rekao. Iako znam da su te nase recenice cista smejurija, ja znam kako me posmatraju ljudi ovde. Kada cuju da sam zena oficira, ja sam odmah osudjena na kucu, decu i po koje svrljanje.Ocigledno sam mnogo glupa, sigurno sa malo skole, cim sam se odmah udala i posla za njim. Eto. Ја сам нeko ko nema priliku ni da se predstavi ovde. Koliko god se nameces, svi oni misle kako je tebi lepo, ti uzivas, prisljamcila se nekome ko ima platu, a po ceo dan radi, pa ja imam slobodu da radim sta god hocu, sta god mi padne na pamet, a posto, je l' te, nisam narocito bistra, onda mi svasta pada na pamet.

khghmdfkr.

I pozelela sam da sam vojnik. Ja. Sama. Da sam vojnik. I to je posao. I ne dobija se prekomanda. Ako bih radila tu gde i on, bilo bi nam super. No, sta ako on dobije prekomandu? Onda ja ostajem zatocena ovde, dok ne istekne ugovor. I tu ceo moj plan pada u vodu.

I dok tako pretresam svakodnevno oglase za posao i shvatam da ne postoji nijedan oglas za pravnika ovde, onda pretrazujem ostalo, trazim butike, prodavnice, bilo sta. I onda nadjem samo oglase za neke inzenjere, gradjevince, matematicare, racunovodje, menadzere i sve ostalo za sta ja nisam sposobna i nemam nikakve kvalifikacije. 

Ne mogu da budem ni pravnik u vojsci, jer mi MinO trazi potpisanu izjavu o prihvatanju rasporeda za potrebe sluzbe na teritoriji cele RS. 

Ako uopste prodjem sve lekarske i fizicke provere, ja sa svojih 45 kg, 100 trbusnjaka i 11 sklekova kao licnim rekordima.

I kako se uopste u zivotu snalazi neko ko citavog zivota zivi kao knjiski moljac, bavi se pisanjem, zavrsi pravo, ode boguizatregera od kuce zbog ljubavi, pise, ostane bez oca i odjednom bez svih poznanstava, jer posto on ne postoji, ne postojim vise ni ja za njih, u zemlji gde me na svakom koraku savetuju da se uclanim u neku stranku, u gradu gde me svi etiketiraju pogresno, i dakle-kako uopste u zivotu zavrsi takav neko? Gde zavrsi, a da nije samo zena oficira?

A ja nisam jedna od onih koje vole da kafenisu svakodnevno. Ako jednu osobu, pogotovo ako je zenska, vidjam svaki dan, ceo dan, ta osoba rizikuje da pozelim da je vise nikad ne vidim. Izuzetak je moja Dzi, moja Di, moja Mare i Gocilija. I mozda jos neka. Ali, njih ni ne svrstavam u te grupe, one su jedinstvene.

I nisam jedna od onih koje NEPRESTANO pricaju i pricaju, kao da su navijene i to u muskom drustvu, gde svakako, nikoga od njih, NE zanima sta si ti juce dozivela na svom putu od prodavnice do kuce. Kad su decaci u pitanju, ja osobito vodim racuna o tome koliko uopste pricam, jer ako su to te muske price i samo muske price, volim da budem aktivni slusalac i pasivni sagovornik. Ako razumete, sta hocu da kazem. Svakako ne pricam o tome sta sam juce i kako skuvala i da li se to nekome svidelo i kakvo je bilo u odnosu na necije drugo, isto takvo jelo...grrrrrrrrr.

Ali, jesam od onih koja prica kao navijena, kad su u pitanju STVARNO VAZNE stvari koje se stvarno ticu nekog sa kim razgovaram.

Dobro, neki se nece sloziti sa mnom, ali to je opet njihov problem :-)

Nego, gde sam ono stala...?

Da, kod konkursa za posao. Ja tu samo mogu da stanem, nikako da od njih negde krenem.

Elem, NECU i NE ZELIM da budem volonter, zato sto nemam uslove za volontiranje. Pokusala sam i nisam uspela, jer niko od lica koja me izdrzavaju nema potreban novac za put, hranu, odecu i sve sto mi je tamo bilo potrebno, ali o tome cu sutra da pisem, ima tu dosta da se pise, o tom mom iskustvu u gradskoj upravi.

I dok se svi spremaju za Dane, dok moja Dzi putuje kuci, dok jedni objavljuju konkurse, drugi se javljaju na iste, dok drugarice popodne piju kafu, okrecu solju i pricaju o svemu i svacemu, dok mi svi savetuju da se uclanim u stranku i sada vec kritikuju sto ih nisam poslusala da se uclanim u SPS, kad je bilo VREME,  dok smatraju da ja ne trazim posao, vec samo tako postojim u toj kuci, dok misle kako ne radim ama bas nista u zivotu, dok se pitaju da li cu u pedesetoj da se probudim kao cobanica na nekom proplanku koja ce tek tad shvatiti da je trebalo da volontira, ja se pitam vredi li ista odgovarati na sve to. Vredi li im objasnjavati gde ja uopste zivim? 

I stvarno se pitam-odakle ljudima pravo da govore drugima sta ce u zivotu da rade?

Da, ja sam se pitala za neke ljude zasto nece da volontiraju, a onda kada sam osetila to na svojoj kozi, istim tim ljudima sam poslala jedno veliko sapatnicko IZVINI.

I odakle njima pravo da o meni bilo sta misle? Stvarno, da imam priliku da budem neka SUPERGIRL, moja super moc bi bila da ljudima zabranim da o meni uopste razmisljaju.

Ali, ja jesam SUPERGIRL. I znate, sta? Jednog dana cu ih stvarno ostaviti neme. Zapusicu im ta prljava usta jednom zauvek i nece im nikada vise pasti na pamet da pricaju sta sam i kakva sam.

Ja znam ko sam. I jednom kad budem nosila pusku, dokazacu im da sa svojih 45kg i pesnickom dusom mogu da nosim pusku. I hocu da nosim pusku! I mozda cu nabaciti koji kg da bih mogla da nosim pusku! I moci cu da uradim 500 trbusnjaka. Moci cu! Kao sto su svi rekli da nikad necu zavrsiti pravo, ja sam ga iz inata zavrsila i dokazala sam da mogu! Tako cu da dokazem da mi stranka ne treba i tada cu im reci da se svi poljube u svoje stranacke guzice I moci cu da trcim koliko mi se kaze. I da vicem. I da me se plase. Eto. I da bijem! I da im nikad vise ne padne na pamet da mi se udvaraju ili ce se zvati crveno po celom licu. 

Ja sam dobro.

Sve kul. 

"Da nije te reci na cemu bismo stajali?"

Kada mi je umro otac, brat mi je rekao:"Slusaj me dobro, sada su svi tu. Neko vreme ce da dolaze, onda ce da zovu, a onda vise nece ni zvati. E, onda ces shvatiti da sve moras sama."

I zaista, poceli su da se ponasaju kao da se nista nije dogodilo ili se dogodilo, pa je sad zabranjeno o tome pricati, strasno je i pitati da li smo dobro, da li nam je nesto potrebno.

Znam, svi imaju svoje zivote i meni je drago zbog toga i zelim im svu srecu ovog sveta, jer ih volim, onako kako ih je i moj otac voleo. 

I u velikoj nesreci i u velikoj sreci, padaju maske i shvatis ko su oni pravi, a ko ne. Ovo sto danas ovde pisem i o cemu cu narednih dana nastavljati je za sve moje ljude koji su bili uz mene i bez kojih ne znam sta bih sa sobom ucinila. Uz sve jezive stvari, koje su propratile tatin odlazak, bice mi se rascepkalo u komadice, koje je trebalo sastavljati. Jos uvek se sastavljam, a ne bih ni toliko bila cela, da nije bilo njih. Mojih ljudi.

Isti onaj brat sa pocetka price, posle jedno mesec dana,u naletu besa, zbog ljudi koji su ga izneverili, rekao je: "Za nju, ja cu da ucinim sve."

I zaista, za mene cini sve. Za mene i za mamu cini sve. Mozda bas zato sto je doziveo isto. Sa 21 godinom odrastao je za jednu noc. Sve brige pale su na njega. I nikada ga nisam cula da kuka. Nikada ga nisam videla da mu je tesko, posle napornog radnog dana, radi drugi naporan posao, kako bi platio racune i majci lekove. Uz sve to, stize da svakog dana dodje da proveri da li smo mama i ja dobro i da li nam nesto treba. On je onaj koji jedva skrpi da ode na more na sedam dana, posle cetiri godine, da se odmori od svega, a onda svako vece odande zove svoju mamu i moju mamu, da proveri kako su. On je onaj koji nikad ne odustaje. I nikada mu se necu na adekvatan nacin oduziti zbog toga sto brine o mami i kad ja nisam tu i sto za mene zaista cini sve. Za mene je to sve, jedno veliko sve, kada ti neko obeca nesto i onda ispuni, uz sve probleme koje ima, uspeva i na tebe da misli svakodnevno, ne racunajuci na vreme koje prolazi, zato sto zna da vreme neke rane ne izleci nikad. On je jedno sjajno mlado bice, za koje se plasim da ce se povrediti tom svojom dobrotom, jer ima mnogo cestitog i ljudskog u sebi, a svet to ne podnosi. On stoji na toj reci, na toj jakoj, cvrstoj reci koju da.

Kada mi se otac razboleo, kada je i psihicki poceo da slabi, retko ko nam je vrata otvarao. Neke sam morala da zovem, da dodju da pomognu. A neki su jednostavno  svoj zivot ostavljali po strani da bi bili uz nas. Kada sam imala problem oko upisa godine, vecito pitanje-budzet ili samofinansiranje, oni su rekli da dok je njih, ja cu taj fakultet zavrsiti, da nece dozvoliti da ga napusitim, ako padnem sa budzeta, oni ce mi platiti skolovanje, samo da uspem da upisem tu cetvrtu godinu. O, moji divni ljudi! Moja sestra i moj zet! Oni koju su uvek verovali u mene! Oni su primer ljudi koji uporno se trude da sutra bolje bude! Ni iz cega stvorili su bajkovit svet za svoje klince. Moj otac je stalno govorio da ima utisak da ima samo njih i da samo na njih moze da se osloni. Kada je imao operaciju, mnogi nisu znali da nemamo dinara u kuci, da su njemu potrebni lekovi, da treba neko da ga vozi na tu operaciju, a imali su studenta, na prvoj godini fakulteta. Oni su se ponudili, ta moja sestra, kao rodjena sestra mi je, kao najrodjenije na svetu su mi njih dvoje, svetle tacke su mi i znam, na kom god kraju sveta sutra bila, ja znam da ce oni biti tu za mene. Oni su jedni od one endemske vrste ljudi, koji se ne povlace kad je tesko, koji ne osudjuju kad je tesko, vec cvrsto stanu u odbranu slabijeg, bezuslovno, ne trazeci nista za uzvrat, ne trazeci zahvalnost, ne trazeci nista. Ti moji ljudi bore se hrabro, padaju i podizu se, samo za decu, za njihovu decu, za te buduce ljude, ali u svemu tome stizu da dodju, da zovu, da pozale i otplacu, da nas zasmeju i da uvek budu tu.

Za moju tetku, koja, cim se probudi, uzima u ruke telefon da pita kako smo mama i ja, napusta svoj zivot i provodi dane sa mojom mamom.

Za mog brata koji je preuzeo odgovornost za sta bi retko ko imao hrabrosti. Da resava problem sa losim ljudima i njihovim lazima, koje su plasirali, koristeci ocevu smrt.

Za moju kumu, moje sunce, moj oslonac, moju pomoc najvecu, za onu koja je svako vece spavala kod mene, kako bi mi pomogla da zaboravim onu scenu...da izlecim sve propratne traume, strahove i vratim se onome sto sam bila. Za nju, koja je sad kilometrima daleko, a tako je blizu,za svaku moju suzu i svaki moj osmeh. Za nju, koja je svoj zivot i svoje probleme ostavila po strani, svoje ispite, svoje obaveze, svoje prijatelje, svoju srecu, za nju, koja je pomogla da moji losi snovi nestanu.

Za moju polovinu, moju puzlu, moje stabilno, najcvrsce bice, za moju podrsku i hrabrost najvecu...za njega, koji je podelio moj strah na pola, moj bol na pola i ostajao budan po celu noc, dezurao, kako bi me smirio kad kosmari pocnu, da se ne ugusim sopstvenim suzama. Za njega, koji mi je pomogao da ne dizem ruku na sebe, vec da odlucno uperim mac u one koji me povredjuju. Za njega, koji me je naucio da napravim selekciju medju ljudima i odaberem one prave, vredne, na koje cu da trosim i slabost i moc. Za njega, koji u mene veruje. Za njega, koji radi po dvanaest sati dnevno i kuci dolazi sa osmehom, bez ijedne reci o poslu, bez ijedne zalbe, i crte na licu, koja bi pokazala da je tesko. Za njega, koji za moj osmeh cini sve.

Za nju, moju snagu, moje sve na svetu, moj koren,moju heroinu, za onu koja nikada nije sebe stavila na prvo mesto. Za onu koja je godinama krila probleme od mene, kako bi me sacuvala od ruznih stvari, dok sam spremala ispite. Za onu koja se stalno smeje, kako bi mi pokazala da je dobro. Za onu koja za mene zivi. Za onu koja godinama nije sebi kupila nista, kako bih ja imala, koja je nekad gladovala, da bih ja imala, za onu koja je zime podnosila bez zimske jakne i cipela, kako bi se studentu platile knjige. Za onu, koja je radila bedne poslove, posle kojih je u ispruzenu ruku dobijala sicu, da sama prebrojava, za onu koja je svaki put to pretrpela kako bismo imali za hleb.Za nju, moj ponos, moje sve, za nju, koja nikada nije poklekla, od koje nikada nisam cula da ne zna kako ce sutra, za nju, koja je imala duge sate cutnje u kojima je samo ona znala sta se zbiva. Za nju, koju je zivot pretukao, prebio, izokretao naopacke milion puta, za nju, koja se podigla i nastavila dalje.

Za njega. 

- Zar si lud da poverujes da ce ovo sto si ucinio sa mnom odluciti bitku?

- Ako ne odluci ovu danas, odlucice neku sutrasnju.

- Sta je to, kazi mi, tako skupo, skuplje od glave? Za sta ti danas dajes svoju glavu?

- Ja sam svoju glavu, cestiti care, dao za svoju rec.

- O, Boze, sto ne mogu da se nasmejem...To sto ti glavom placas svoju rec ne znaci da je tvoja rec skupa, vec da je tvoja glava jeftina.

- Da nije te reci, na cemu bismo stajali?

Kazete, kriza, a?

Dok sam jutros setala psa, zapitala sam se da li je moguce da je nas narod toliko besposlen- ili svi rade popodnevnu smenu ili svi imaju privatan biznis. Cinjenice su sledece: svi su u nekom brendu, sto moze znaciti samo dve stvari- ili da imaju para za brendove ili nose teske kopije. Nisam strucnjak za air max outfit niti bilo kakav outfit, ali cim to neko nosi, znaci da mu je brend veoma vazan, sto implicira da mu nije zao novca koji daje kupujuci etiketu, makar bila i fejk, vazno je da preko cele stvari pise NIKE. Dalje: ispred kafica parkirane bembare,i to onako posred sora, da svi vide. Uz takav auto verovatno ide ona muzika tipa "rodices mu sina kralja kokaina", da su devedesete, ali posto nisu, mozemo cuti, kao sto sam ja danas cula, kad je neka crna strela proletela pored mene "na kozi Balkan istetoviran, u srcu majka rodjena, vuce me nostalgija, nasi ljudi Srbija".

Sta, kog djavola, prica ta pesma? Kao opicis svoje blesavo ozvucenje i kao otvoris prozore da te svi vide i cuju i kao pevas to i kao svi misle kako si ti baja koji je dosao iz nekog napicenog inostranstva i kao nostalgican si i prokleto presrecan, castio bi celu kafanu od srece, ali neces,jer u stvari si iz neke teske provincije i ta ti glupost na tockovima treba da bi izlecio svoje komplekse. OmB.

I tako oni sede besposleni, kad prodje neka devojka, odmah svi kolektivno okrecu glave, komentarisu, bez pardona dobacuju...

Dakle, ovo sigurno nisu ni studenti, jer su prestari da bi bili studenti, mozda su apsolventi, ali sada je ispitni rok, tako da, mislim da ipak nemaju veze vise sa skolovanjem. A ono sto svakako nikada nece nauciti i da imaju neke velike skole, to je kultura, tako nepoznat pojam za njih.

I onda ti dodjem na red ja, da prodjem sa svojim psom pored horde balkanskih srbendi i cujem gomilu gluposti upucene na racun moje "setnje", kao koga to setam, sebe ili psa, da li bih htela da me neko od njih proseta, dodji mala da popijemo pice jedno, dva.

Ja, za razliku od vas, svog kera setam.

Srbijo, ja tebe stvarno volim, ali prestani, bre vise da lazes kako ti sve za nas dajes, kako si se zbog nas, obicnih gradjana, zaduzila i do guse si u kreditima, kako je skolovanje besplatno...zar ne vidis da se u tebe kunu samo oni koji u stvari ne postuju tvoje zakone, jer im odgovaras, posto ne intervenises kad se ti zakoni iskuliraju? 

U stvari, kriza se, ne oseca u onom delu koji se tice lica sa dva drzavljanstva. Tu je stavr sledeca-u jednoj zemlji je radnik, a u drugoj je baja do jaja koji po ceo dan sedi po kaficima i komentarise posten svet koji prolazi pored njega. To i nije tako lose-kao neko vreme si pepeljuga, a onda si neko vreme princeza i to bez magije. To je jedan scenario. Drugi scenario je ako ti je neko od tvojih u "tudjini", pa ti salje pare, e onda si princeza svakog dana u godini, vozis besna kola i ponizavas pepeljuge koje se voze gradskim i vole da idu u skolu.

Treca varijanta je da si sam svoj baja. Imas firmu za uvoz, izvoz, prevoz, iznos, unos, prebeg, sve sto zatreba.

Zapravo, ima tu mnogo varijanti, a nema bas sad vremena da ih nabrajam, moram da spremim rucak.

E, sad, verovatno ostaje pitanje-STA JA RADIM TAKO BESPOSLENA, kad imam vremena da se setam s kucom po gradu. Sta,ja sam kao bolja nesto od njih, koji bespolicare..?

Sto se mene tice, odgovor je jasan- biro rules, bejbe!