DOBRA DELA

 U životu je najvažnije biti živ. Svako od nas pod tim podrazumeva nešto drugo. Za mene život znači ljubav. Danas, kad je imam. A kada je nisam imala, život je značio traganje, lutanje, traženje nečega što mi je falilo da budem živa. A kada sam se konačno osetila sposobnom da plivam kroz sve nedaće sa nadom i neobjašnjivom snagom i voljom, shvatila sam da je sve što mi je u životu bilo potrebno za opstanak na površini zapravo nešto što je sve vreme bilo oko mene, ali nisam želela da priznam da mi je potrebno. Ljubav. Voleti može samo onaj koji veruje da je sposoban da voli i bude voljen. Ljubav može spoznati samo onaj ko je dovoljno tih da može osetiti šapat na svojoj koži. Ljubav je ono što živimo kad vidimo zoru ili čujemo noć. I samo mi znamo da je to ono pravo, ma koliko to nekima izgledalo čudno i nemoguće, ponekad bestidno, grešno, bolesno, a nekima čisto i ispravno. Mi u drugom biću ne volimo njegove oči i osmeh zato što smatramo da mu lepo stoje uz kosti lobanje ili njegove savršene tetive, niti se divimo njegovoj koži zbog parfema, mi u njemu volimo njegovu dušu koja je dovoljno jaka da napne sve te mišiće kako bi telo izgledalo lepo našim očima, da lansira adrenalin u rožnjače i načini njegove zenice vidljivim i posebnim među milijardama zenica, da začini krv ritmom koji će njegove usne ispuniti našim omiljenim sokovima, da jurne niz  njegove ruke i pruži se duž našeg tela, da upije naše biće i zauvek postane jedno s njim. Da pruži ljubav. To može samo duša. Zao čovek, pomislili bismo, koji nema dušu, ne ume da voli. Ume, itekako. Ali se plaši, jer ne želi da postane dobar i neukrotiv svojim nagonima. Zato on svoju dušu nikome neće otkriti, pa čak ni sebi. Zato se ne trudite i ne mislite da je za vas dobar neko ko je istinsko zlo, jer je on sam tako odabrao. I ako mislite da će se promeniti, varate se. Naša iskrenost i dobrota može samo još više da oslobodi zlo u drugom čoveku. Tad nas poseduje. Tad poseduje i naš um i telo. Tad nas obuzima sam đavo, a da toga nismo ni svesni. Za ljude na toj strani život znači zlo. Zato što su tako odlučili, da budu samo zlo, mučitelji, ubice, zlostavljači, loši roditelji, loši supružnici, lažljivci, patološki lažljivci koji lažu bez koristi ili iz ciste pakosti, naprosto, loši ljudi. Ne postoje manje loši i više loši. Nije to krađa tuđeg paradajza, pa da je okarakterišemo kao sitnu. Loši ljudi kradu tuđe pravo na život. Ako ih okarakterišemo kao mučitelje, i tako oduzimaju pravo na život, jer misle da mogu da upravljaju našom voljom time što će je uskratiti i nametnuti svoju. Često takvi budu na čelu firme. Škole. Fakulteta. Države. I sve što su oni, za njih predstavlja život. Ko ne ispuni uslove koje oni propišu, ne spada u njihov pojam živog. Najgore što radimo, a to svi radimo, jeste to što pre ili kasnije počnemo da ćutimo. Zato što svet ne treba da sazna. Zato što se plašimo, za sebe ili za nekog drugog. Zato što smo suviše podređeni. A najčešće zato što nas nauče da je to jednostavno normalno. I tako posle 24 godine vidim sebe sa potpuno izvrnutim smislom za život. Trudim se da i dalje verujem da je to što volim dobar deo ostatka onog neizvrnutog što mi je ostalo od rođenja. Mnogo pre svih ratova, proterivanja, priča o nižim i višim rasama, klasama, priča o tome kako steći moć i stvoriti sopstvenu armiju miševa, biti prvi i najbolji po svaku cenu, mnogo pre svih špriceva i pilula, pre numerisanih i mutiranih virusa...i svo to gledanje unazad me je navelo da se zapitam-zar naše vreme i način na koji ćemo ga doživeti ne zavisi upravo od tih velikih zlih duša koji u odsustvu čula, bezuslovno samo prate svoje nagone i trude se da zadovolje svoje potrebe ne birajući način? Zar je naš svet čist samo do trenutka kad počinjemo da shvatamo razloge zbog kojih se dešavaju stvari? Tad, za neke od nas, u životu postaje najbitnije biti vlast ili opozicija, biti konzervativan ili liberalan, biti moćan ili potlačen, biti bogat ili siromašan. I onda oni koji nisu ono što smo mi odabrali da budemo postaju objekat na koji doživotno usmeravamo mržnju. I tako će uvek biti „ovih“ i „onih“, „naših“ i „njihovih“. Samo najbolji roditelji će dete naučiti da od momenta kad počne da postavlja pitanja i traži razloge, odabere put čoveka i nikad ne pođe putem nečoveka. Takav čovek će znati da je u životu najvažniji život.

Naučila sam svoje uši da čuju damare svih srca sveta. Kucaju. Kucaju snagom jedinstva čistote svoje duše, tela i uma. Udaraju u ritmu onog drugog bića koje ih voli. Igraju ples svih onih koje smo voleli i koji su nas voleli. Čujem srca svih onih koji su se nekad voleli, a razdvojila ih je upornost života da pokaže da je samo jedan. Naučila sam svoja čula da žive. Jer mojim čulima nije važno da li se vole dvoje živih ili mrtvih. Jer mojim čulima nije važno da li se vole dvoje staraca ili dvoje mladih. Jer mojim čulima nije važno da li se vole muškarac i žena ili su istog pola. Jer mojim čulima nije važno da li su bogati ili siromašni. Moja čula mogu da osećaju samo osmeh zaljubljenih ljudi.

Zato što sam odlučila da čujem, vidim, dodirnem, okusim, pomirišem i živim ljubav.