DOBRA DELA

Proslo je tacno 24 sata od kako sam cvrsto odlucila da pocnem da se pripremam. Za ono sto cu tek biti.

Postoje stvari u zivotu za koje imate samo jednu priliku. Cini vam se kako cete uvek imati tu priliku, za godinu, dve, mozda deset, kako ce vas ta prilika uvek cekati, jer joj je priroda takva, ali malo nas pomisli da bi mozda trebalo odmah to da zgrabi i sazna sta se iza te prilike krije.

Tako ja provodim godine planirajuci velike stvari, ali sada sam shvatila, da samo gubim vreme. Plan je jedna velika zavera. Plan ne postoji. Nemoguce je isplanirati sve sto zelite da postignete, ali je moguce pokrenuti sebe da ostvarite trenutnu misao. Shvatila sam da, sto misao duze postoji u ljudskom razumu, to je teze istu sprovesti u delo. Na primer, dok sam bila na fakultetu, posle praznika bi mi sve teze bilo da nateram sebe da konacno nesto zapocnem, pa sam planirala kako cu to od sutra, od ponedeljka, od osam ujutru, pa okasnim s budjenjem, pa onda ne vidim smisao da zapocnem u 12h, pa isplaniram da cu ipak sutra u 8h da se probudim i da zapocnem. Imala sam rokovnik u koji sam belezila plan za zavrsetak fakulteta. Za svaki ispitni rok, zapisivala sam koje cu ispite dati. I samo kaskala u mestu, jer sam od sebe ocekivala da uspem, a kad bih videla da ne ide, da ne mogu sve zacrtane da spremim, samo bih nenadano skliznula niz stepenice uspeha, razocarana postignutim rezultatom. A onda sam bacila sve te beleske, jednostavno iscepala sam stranice na kojima je pisalo koliko reci mogu da zapamtim za minut, koliko stranica prelazim po satu, koliko stranica u toku narednog dana MORAM da predjem. Istina, pomagalo je ponekad, ali opterecujuce je bilo kada bih shvatila da nisam ispunila ono sto sam zacrtala. I tada bih sebe razocarala. Pala bih ispit, jer nisam dovoljno poverenja ulila u sebe, nisam rekla sebi da mogu, vec su mi moje beleske govorile da ne mogu. Kada sam se oslobodila rodjenog pritiska i pocela samo dovoljno da verujem u sebe, bez plana, bez nenormalnog ocekivanja, bez slusanja drugih i razmisljanja o tome koliko su oni ispita polozili, a koliko ja, tada je nastao uspeh. Prestali su padovi, usledili su samo uspesi.

Ovo je samo jedan, banalan primer kako je plan pogubno uticao na mene.

Ako neprestano nesto planirate, u dan, u cas, u detalj, u tome nema nikakve zivosti. Sve je to onda delo plana, a ne vas samih. Postoje ljudi koji ne mogu bez plana, a onda kad dodje neka stresna situacija u kojoj moraju za sekund da odreaguju, oni zaneme, jer nemaju plan.

Upravo sam shvatila-na mojoj strani je i M. Antic :-)

Elem, kada sam zavrsila taj fakultet, sve sto sam zelela je da odmah pocnem da radim. Tako sam ja to isplanirala-u decembru diplomiram, posle praznika nalazim posao, na prolece se udajem, dok napunim 25 ostajem u drugom stanju.

Da. Plan zvani ubicasamopouzdanja.

Nisam posao nasla. Na prolece, dozivela sam tragediju. I ocigledno-posle toga su svi planovi nestali.

Sve je duplo vise bolelo. Zato sto plan moze, ne uvek, ali postoji mogucnost da stvori nerealna ocekivanja, koja, kad se ne ostvare, stvaraju velike jame u samopouzdanju, bez obzira da li su se izjalovili iz subjektivnih ili iz objektivnih razloga.

Po mom misljenju, jedini kljuc u zivotu je volja.

Ona volja, koja u sebi sadrzi niz razlicitih pokretaca, koji ukljucuju:spremnost, inicijativu, veru u sebe, pozitivan pogled na sopstveni cilj, istrajnost, izdrzljivost, zilavost, upornost.

Ne nuzno i hrabrost. Mislim da se hrabrost izgradi na putu ispunjavanja te volje, tako sto u ritmickom smenjivanju uspona i padova, uspevas da ostanes svoj i neustrasiv. Mozda je hrabro to sto sada pokusavam da odbacim sve ono sto sam od sebe ocekivala i da na tom putu pratim samo prilike koje su sada i ne razmisljam o tome da li ce ih ponovo biti, jer ne zelim da zivim u buducnosti, zelim da stvorim buducnost sada.

Znam ljude koji su odlicni pevaci, ali su posle svega par neuspeha odustali. Zasto? Zato sto se tog dana nekome nije svidelo vreme? Zato sto je tog dana bila prejaka konkurencija? Pa? Zasto odustati? Zasto odmah ne poceti raditi na tom glasu, kako bi se oblikovao priblizno do savrsenstva? Zasto uopste postoje greske, da li ste se pitali? 

Znam ljude koji su odlicni sportisti. Neki od njih sada sede u lokalnim kafanama i ispijaju sopstvenu brigu. Zasto? Zato sto im je neko nekad rekao da nisu dovoljno dobri?

Meni je uciteljica rekla da ne znam da pisem i da mi je mama napisala sve to u svesci. I jos jedan pedagog mi je rekao kako nije bas siguran da sam dovoljno vitka za jednu balerinu. Peklo je, ali sam dokazala suprotno.

Drug me je s podsmehom gledao kako vezbam spagu, jer sam jedna od onih koji su uvek vazili za dobre u skoli, ali ne i u sportu. A onda sam jednog dana dosla i kao od sale uradila spagu.

Naravno, roj stihova i spaga i nisu neki poduhvati od milenijumskog znacaja, ali primeri su kako vas neko moze brzo sputati i obeshrabriti, ako vi nemate dovoljno volje da nastavite da radite na sebi.

Mom decku su svi govorili kako nikada nece zavrsiti fakultet, i gle-zavrsio je pre svih nas. I to dva. I oba pre svih nas.

I onda te to ispuni velikim ponosom, jer znas nekog ko je mukotrpno radio svakog prokletog dana, ponavljajuci tu misao u sebi, da bi sebi i drugima dokazao koliko vredi.
I onda...zaplovio je rekom dobrih stvari koje je zeleo...zar to nije svrha svega sto radimo?

I sve ovo pisem, zapravo, zbog svih vas koji ste bar jednom u zivotu bili zaustavljeni u realizaciji necega sto ste citavog zivota zeleli da postanete i zbog vas koji sad radite glupe poslove, jer vas u saci ima ne onaj koji zna, vec onaj koji ima i koji vas ne postuje, zbog vas, kojima neko svakodnevno usadjuje ideju kako nesto ne znate i ne mozete, zbog vas koji nemate posao, koji na kraju dana dobijete i po koju opasku za to sto vi jednostavno ne radite nista, pa ni ne vredite nista, za vas koji imate u sebi bezgranicne lepote i talente, za cija ostvarenja vam fali samo po koji korak ka sebi...

Ne postoje nemoguce stvari.

Sve je u glavi. Neka ona pokrene ta lavovska srca spremna da se bore.