DOBRA DELA

"Da nije te reci na cemu bismo stajali?"

Kada mi je umro otac, brat mi je rekao:"Slusaj me dobro, sada su svi tu. Neko vreme ce da dolaze, onda ce da zovu, a onda vise nece ni zvati. E, onda ces shvatiti da sve moras sama."

I zaista, poceli su da se ponasaju kao da se nista nije dogodilo ili se dogodilo, pa je sad zabranjeno o tome pricati, strasno je i pitati da li smo dobro, da li nam je nesto potrebno.

Znam, svi imaju svoje zivote i meni je drago zbog toga i zelim im svu srecu ovog sveta, jer ih volim, onako kako ih je i moj otac voleo. 

I u velikoj nesreci i u velikoj sreci, padaju maske i shvatis ko su oni pravi, a ko ne. Ovo sto danas ovde pisem i o cemu cu narednih dana nastavljati je za sve moje ljude koji su bili uz mene i bez kojih ne znam sta bih sa sobom ucinila. Uz sve jezive stvari, koje su propratile tatin odlazak, bice mi se rascepkalo u komadice, koje je trebalo sastavljati. Jos uvek se sastavljam, a ne bih ni toliko bila cela, da nije bilo njih. Mojih ljudi.

Isti onaj brat sa pocetka price, posle jedno mesec dana,u naletu besa, zbog ljudi koji su ga izneverili, rekao je: "Za nju, ja cu da ucinim sve."

I zaista, za mene cini sve. Za mene i za mamu cini sve. Mozda bas zato sto je doziveo isto. Sa 21 godinom odrastao je za jednu noc. Sve brige pale su na njega. I nikada ga nisam cula da kuka. Nikada ga nisam videla da mu je tesko, posle napornog radnog dana, radi drugi naporan posao, kako bi platio racune i majci lekove. Uz sve to, stize da svakog dana dodje da proveri da li smo mama i ja dobro i da li nam nesto treba. On je onaj koji jedva skrpi da ode na more na sedam dana, posle cetiri godine, da se odmori od svega, a onda svako vece odande zove svoju mamu i moju mamu, da proveri kako su. On je onaj koji nikad ne odustaje. I nikada mu se necu na adekvatan nacin oduziti zbog toga sto brine o mami i kad ja nisam tu i sto za mene zaista cini sve. Za mene je to sve, jedno veliko sve, kada ti neko obeca nesto i onda ispuni, uz sve probleme koje ima, uspeva i na tebe da misli svakodnevno, ne racunajuci na vreme koje prolazi, zato sto zna da vreme neke rane ne izleci nikad. On je jedno sjajno mlado bice, za koje se plasim da ce se povrediti tom svojom dobrotom, jer ima mnogo cestitog i ljudskog u sebi, a svet to ne podnosi. On stoji na toj reci, na toj jakoj, cvrstoj reci koju da.

Kada mi se otac razboleo, kada je i psihicki poceo da slabi, retko ko nam je vrata otvarao. Neke sam morala da zovem, da dodju da pomognu. A neki su jednostavno  svoj zivot ostavljali po strani da bi bili uz nas. Kada sam imala problem oko upisa godine, vecito pitanje-budzet ili samofinansiranje, oni su rekli da dok je njih, ja cu taj fakultet zavrsiti, da nece dozvoliti da ga napusitim, ako padnem sa budzeta, oni ce mi platiti skolovanje, samo da uspem da upisem tu cetvrtu godinu. O, moji divni ljudi! Moja sestra i moj zet! Oni koju su uvek verovali u mene! Oni su primer ljudi koji uporno se trude da sutra bolje bude! Ni iz cega stvorili su bajkovit svet za svoje klince. Moj otac je stalno govorio da ima utisak da ima samo njih i da samo na njih moze da se osloni. Kada je imao operaciju, mnogi nisu znali da nemamo dinara u kuci, da su njemu potrebni lekovi, da treba neko da ga vozi na tu operaciju, a imali su studenta, na prvoj godini fakulteta. Oni su se ponudili, ta moja sestra, kao rodjena sestra mi je, kao najrodjenije na svetu su mi njih dvoje, svetle tacke su mi i znam, na kom god kraju sveta sutra bila, ja znam da ce oni biti tu za mene. Oni su jedni od one endemske vrste ljudi, koji se ne povlace kad je tesko, koji ne osudjuju kad je tesko, vec cvrsto stanu u odbranu slabijeg, bezuslovno, ne trazeci nista za uzvrat, ne trazeci zahvalnost, ne trazeci nista. Ti moji ljudi bore se hrabro, padaju i podizu se, samo za decu, za njihovu decu, za te buduce ljude, ali u svemu tome stizu da dodju, da zovu, da pozale i otplacu, da nas zasmeju i da uvek budu tu.

Za moju tetku, koja, cim se probudi, uzima u ruke telefon da pita kako smo mama i ja, napusta svoj zivot i provodi dane sa mojom mamom.

Za mog brata koji je preuzeo odgovornost za sta bi retko ko imao hrabrosti. Da resava problem sa losim ljudima i njihovim lazima, koje su plasirali, koristeci ocevu smrt.

Za moju kumu, moje sunce, moj oslonac, moju pomoc najvecu, za onu koja je svako vece spavala kod mene, kako bi mi pomogla da zaboravim onu scenu...da izlecim sve propratne traume, strahove i vratim se onome sto sam bila. Za nju, koja je sad kilometrima daleko, a tako je blizu,za svaku moju suzu i svaki moj osmeh. Za nju, koja je svoj zivot i svoje probleme ostavila po strani, svoje ispite, svoje obaveze, svoje prijatelje, svoju srecu, za nju, koja je pomogla da moji losi snovi nestanu.

Za moju polovinu, moju puzlu, moje stabilno, najcvrsce bice, za moju podrsku i hrabrost najvecu...za njega, koji je podelio moj strah na pola, moj bol na pola i ostajao budan po celu noc, dezurao, kako bi me smirio kad kosmari pocnu, da se ne ugusim sopstvenim suzama. Za njega, koji mi je pomogao da ne dizem ruku na sebe, vec da odlucno uperim mac u one koji me povredjuju. Za njega, koji me je naucio da napravim selekciju medju ljudima i odaberem one prave, vredne, na koje cu da trosim i slabost i moc. Za njega, koji u mene veruje. Za njega, koji radi po dvanaest sati dnevno i kuci dolazi sa osmehom, bez ijedne reci o poslu, bez ijedne zalbe, i crte na licu, koja bi pokazala da je tesko. Za njega, koji za moj osmeh cini sve.

Za nju, moju snagu, moje sve na svetu, moj koren,moju heroinu, za onu koja nikada nije sebe stavila na prvo mesto. Za onu koja je godinama krila probleme od mene, kako bi me sacuvala od ruznih stvari, dok sam spremala ispite. Za onu koja se stalno smeje, kako bi mi pokazala da je dobro. Za onu koja za mene zivi. Za onu koja godinama nije sebi kupila nista, kako bih ja imala, koja je nekad gladovala, da bih ja imala, za onu koja je zime podnosila bez zimske jakne i cipela, kako bi se studentu platile knjige. Za onu, koja je radila bedne poslove, posle kojih je u ispruzenu ruku dobijala sicu, da sama prebrojava, za onu koja je svaki put to pretrpela kako bismo imali za hleb.Za nju, moj ponos, moje sve, za nju, koja nikada nije poklekla, od koje nikada nisam cula da ne zna kako ce sutra, za nju, koja je imala duge sate cutnje u kojima je samo ona znala sta se zbiva. Za nju, koju je zivot pretukao, prebio, izokretao naopacke milion puta, za nju, koja se podigla i nastavila dalje.

Za njega. 

- Zar si lud da poverujes da ce ovo sto si ucinio sa mnom odluciti bitku?

- Ako ne odluci ovu danas, odlucice neku sutrasnju.

- Sta je to, kazi mi, tako skupo, skuplje od glave? Za sta ti danas dajes svoju glavu?

- Ja sam svoju glavu, cestiti care, dao za svoju rec.

- O, Boze, sto ne mogu da se nasmejem...To sto ti glavom placas svoju rec ne znaci da je tvoja rec skupa, vec da je tvoja glava jeftina.

- Da nije te reci, na cemu bismo stajali?