DOBRA DELA

Vise ne znam gde sam. Gde zivim, kome pripadam, gde je moja kuca. Ima ih na sve strane, a nijedna nije moja. Ne mogu da ih spojim. Rasuta u milion delova, samo se trudim da ostanem trezvena, da ne placem, da ne kukam, ali usamljenost me vuce u svoj mracni kutak, da mi sapne kako drugacije ne moze. Zato sam deo svoje kuce dovela u svoju novu kucu, njegovu, svoju, njihovu, ciju li, ko ce ga znati...

Moja Micka.

I nije prvi put da pisem o svom kucnom ljubimcu, jer sam oduvek bila usamljeno, uvrnuto dete, koje je sedelo ispod stola, cesljalo kuce, citalo knjige i pisalo pesme.

Usamljenost.

Da. Cak i kad mi je zivot prepun ljudi. Samo, to su ljudi. Bica koja su odavno izgubila pojam o tome sta je emocija. Malo nas nosi tu cudnu nit u sebi i sa sobom. Mnogi je ostave kod kuce kad krenu u poteru za karijerom i vise je nikad nemaju ni u sebi ni sa sobom. 

Ali, ona, to malo ljupko bice, najbolje slusa. Ona je uvek tu. Ona je presla 350km zbog mene. Sest punih sat inije piskila, ni kakila, ni kukala, ni plakala. Samo bi promolila glavu kroz kutiju, pogledala me upitno, tek da proveri da li sam tu i vratila bi se da dremucka.

Svakog jutra, kad nema ni toplog zagrljaja u krevetu, ni pisamca na displeju, bacim pogled kroz prozor i ugledam nju. Odmah pocinje da laje, jer oseti kada ustanem iz kreveta i tada pocinje nas dan. Ona me slusa. Ona ume da slusa koliko je tesko biti sam u nepoznatom gradu. Smatrala sam da, najmanje sto covek moze da uradi zbog ljubavi, je da promeni grad. I dalje to smatram. Ali, boli. I ne smem da pokazem koliko boli. I ne smem to nikome da kazem. Jer, jedne bi zabolelo jos jace, pa bi zvali da dodjem kuci, drugi bi me krivili sto sam to uradila, treci bi govorili da sam prodala vec svoje snove i da prestanem sad da kukam. A ja ne zelim da se vracam, samo sam nekad uzasno sama. I kad bih da vrisnem na sav glas, shvatam da vise nisam sposobna ni za vrisak. Nemam snage. Osim kada me to malo bice pogleda svojim okicama. Tada znam da nekoga imam u ovom gradu i da je neko ucinio nesto veliko za mene. Ona mi nece nista reci. Ona ce slusati. Ona ce brisati moje suze. Ona ce staviti svoju sapu na moj dlan. Ona ce spustiti glavu u moje krilo i ublaziti mi bol. 

Moja Micka, moj mali labrador s najlepsim okama i najvecim srcem na svetu. 

Volim te, Micka. Volim svaki dan sa tobom. Hvala ti sto si bila tu uz svaki ispit koji smo spremale. Ostao nam je jos jedan.

Hvala ti sto si bila tu kad su me ljudi povredjivali, kad su ljudi odlazili iz mog zivota i hvala ti sto nikad nisi trazila zasluge za to, ni velicala svoje podvige, trazeci nesto zauzvrat. 

Zelim da jos dugo budes tu i sve cu dati za tvoje veselo mlataranje repom :-)