DOBRA DELA

Jutro zapocinje pogledom na brda koja uranjaju u maglu oblaka, transformisuci se u nejaka stvorenja koja su odolela pritisku jaceg. Jedna sam od onih koji zive tri meseca leta, a ostatak godine provode cekajuci to leto. Ipak, umem u svemu da vidim ono najlepse. Kisa uglavnom budi neka losa osecanja, jer nas podseca na  jesen, na kraj godisnjih odmora, na pocetak skole, na nove obaveze, pripreme za zimu i sve to u poredjenju sa onom junskom euforijom, aktivira receptore za razocaranost. Mozda nisam najbolja osoba koja ce govoriti o sreci, ali bas zato sto sam u zovotu prezivela mnoge lose stvari, mislim da moj glas mozda ipak treba cuti. Ljudi treba da shvate da je svaki dan zaista dragocen i da zivot za cas isklizne iz ruku, ne drzite ga vise vi, vise ga ni ne vidite, a onda ni on ne vidi vas. Mozda ne umem na najbolji nacin da pricam o sreci, zato sto me mnogi smatraju osobom koja u zivotu nije imala srece. No, mene nije briga kako me ljudi vide i kako me zivot vidi, ni sta je on za mene pripremio, ja samo zelim da zivim.

Ranije, kada nisam znala sta su stvarni problemi u zivotu, kisu sam dozivljavala kao povod za celodnevno tugovanje i oplakivanje sopstvene sudbine sto on voli drugu, a ne mene, ili sto ja nemam sto drugi imaju i zasto je zivot tako strasno nepravedan. A onda su naisli stvarni zivotni problemi. Tada vam nije dosadno i nemate vremena za celodnevno kukanje. Tada vas zivot osamari i kao da kaze: "Samo sad sam tu. I nikad vise." Ne mogu to ljudi da shvate. Oni misle kako je meni bas super sto ovako mogu da pricam, blago meni, kako li sam samo srecna, kako nemam pojma o zivotu, jer imam taj pozitivan stav. Takvi zivot provode odbacujuci ga, utapajuci dane u alkoholu, igli, koki, skanku...Jedna sam od onih koji su prosli kroz takve faze. Danas se kajem sto sam tih dana pomisljala da sam tuzna, da nemam lep zivot i da nemam sve u zivotu. Kad sam pocela stvarno da gubim komadice svog zivota, shvatila sam da i od loseg ima ono najgore koje ne mozete ni da zamislite. Zato sad stoicki podnosim sve, sa osmehom, pa neka se pitaju zasto se smejem, odakle mi hrabrosti, nemam ni stida ni srama, ja se smejem, govorim o zivotu i srecu, kako li me nije sramota, kakva sam ja to osoba...U svemu tome vidim samo uspesan pokusaj da se oporavim od trauma i nastavim dalje. Kad pocnem da sumnjam u sebe i upadnem u ponore svojih tuga, cinim sve da se sto pre podignem i nateram sebe da prevazidjem. Ne mogu promeniti svet, ne mogu promeniti ljude, ali mogu promeniti sebe.

Danas, kisa je za mene samo jos jedan od cudnih postupaka prirode kojima se divim. I kisa vise nije akter koji me podvodi pod svoje zakone, vec je kisa ta koja ulazi u moj dan, ja joj dopustam da udje, bude primecena i obuhvacena mojim pogledom i mislima.

Ova kisa je uspela da na tridesetak minuta zaustavi grad. Mnogi pesaci i vozaci ostali su zatoceni u njenoj reci. Neki od njih nisu stigli na vreme na posao, neki nisu stigli na vreme kuci, na ispit, u skolu, na sastanak. Kisa je uspela da zaustavi vreme svojim ujednacenim taktovima. Kao da je rekla:"Gledaj me. Sad sam i mozda nikada vise." Tih mesec dana, padala je svakodnevno, ljudi nisu mogli da idu na posao, djaci nisu isli u skolu. A onda, doslo je susno leto, ministri su pricali o vanrednom stanju, poljoprivrednici o gubicima, obican narod o nesnosnimm vrucinama, neki su radili sa skracenom radnim vremenom, neki uopste nisu radili. Mozda sve to govori o tome koliko smo mi ljudi teski. Mozda sve to govori samo o nama. Pronaci cemo izgovor u bilo cemu, zato sto ne znamo da uzivamo u tom suncu, u toj kisi, zato sto nam stalno treba neki razlog u zovotu zbog cega cemo se neprestano zaliti i biti letargicni danima.

Mozda treba da stanemo i kazemo da smo srecni, da sapnemo sebi sve pozitivne strane nasih zivota, samo treba da otvorimo oci i vidimo ih. I najnesrecniji covek ima neki razlog za srecu, ali ga drustvo pogresno etiketira, zato sto stalno imamo neke blesave predrasude o tome sta je pozitivno, a sta ne, sta nas to cini srecnim ljudima, a sta ne.

Mozes da budes najbolji, mozes da budes sve sto pozelis, ovaj svet je dovoljno velik, ovaj svet je dovoljno sarolik da ti posalje jako sunce koje ce te preplaviti toplinom kosmosa, pa ohladiti iznenadnom kisom, na kojoj ces se smejati i iz sveg glasa pevati.

Svet nosi tvoje ime.

Imaj malo vere.