DOBRA DELA

U moru krupnih problema, javis se ti, sitni covece, sitniji od trna koji se zabada pod nokat, dok obavljam prolecno ciscenje svog skromnog seoskog dvorista, u kakvo ti nikad nisi zasao, jer ti je mrsko da iz djakuzija promolis svoju krupnu zadnjicu, sitni covece. U moru mojih tragicnih dana, javis se ti, komicno dvonozno bice, satkano od mesa i mesa, bez igde krvi i krivice, uz mnogo reci i malo savesti i nigde duse, ti smesni klovnu u odori coveka koji deli pravdu. Kome ces ti ista da delis, kad sebi nisi udelio ono seme dostojanstva koje ti je Bog poklonio, vec si ga bacio pokraj puta, a sebe uvaljao u blato i mulj praznih reci i brzih ruku?
Uplasis li se ponekad da ce doci jutro kada ces otvoriti oci, a izdahnuti zivot i iza sebe ostaviti sramotu i prezir? Uplasis li se ikada da te niko nece zaliti, da te se niko nece secati, jer sve od tebe sto ostaje je laz i noz u ledjima? Uplasis li se ponekad da ce te rodjena deca zaboraviti, da ce te svako prokleti i pozeleti da izgoris u onom svetu gde idu ljudi koji zive kao ti?
 Neverovatno je, ali zelim da ti zahvalim, sitni covece. Hvala ti sto konacno znam sta u zivotu necu postati. Hvala ti sto si mi dozvolio da vidim tvoj nenametljivi skupoceni sat od neznamcega i neznamkolikohiljadacega, ali ti znas, te diskretno svojom debelom rukom mases, sve lomeci se oko objasnjavanja, a ne znas da je razlika izmedju hleba od 38 dinara i onog od 50 dinara jako velika.  Hvala ti sto si mi pokazao koliko u stvari ne znas nista o svom poslu i potvrdio mi da si tu, jer ti je tata tu negde iza ledja i dobro te cuva, kao i proteklih sesnaest godina dok si bahanalisao po studentskim zurkama i –ijadama, dok smo mi, obicni smrtnici,igrali monopol u domu. Hvala ti sto si mi pokazao sta sve zemlja Srbija moze kad je njen sistem vrednosti okrenut naglavacke. Kad nam Kinezi zalepe patike, a mi ne znamo da su to oni, jer nam pogled seze samo do etikete, pa pravo iz narodne kuhinje idemo da kupimo svom sinu jedincu AIR MAX, da ne bi patio, da se ne bi razlikovao. A kad sin jedinac poraste, pa pocne da ubija iz airmax hirova, krivicemo sistem i  pravdati ga teskim vremenima, slobama i kostunicama. Ali njega nisu stvorila teska vremena, već oni koji su ih rodili, pa upropastili, i treba da se zamisle nad sudbinom svoje i tudje dece, te postanu svesni  da kad oni odu, za sobom ostavljaju pokolj, umesto sveta. Prave monstrume, a  monstrumi jos vece monstrume.                                                                   
Sitni covece, ne odmahuj glavom, ne mrgodi se, ja te vidim i kad stavis masku, jer si jedan od njih, sin roditelja koji krivi slobe i kostunice, sin roditelja koji je, dok si ti odrastao, obozavao iste, a sada je izumitelj najnovijeg pojma demokratije i pljuje na svoje ex yu saveznike, negira svaku konekciju, umesto na mitinge, danas ide na liftinge, voli sve sto vole mladi i deli pravdu, kao i ti. Hvala ti, sitni covece, sto si pokazao da se moze biti i sitniji od gnjide koja se sunjala kroz moj svet kad mi je bilo tri godine, a sunja se i sad, ali u plavom odelu. I ti ces jos stosta promeniti, znam, ali samo Bog zna da ce jedno ostati izvesno-takav neces u raj.
Cesto se oko svega navedenog zapitam i zelim da te upitam, ali se plasim da cu ti morati pružiti ruku, a ako takve kao ti poznajem, kakav sam ja to covek, pitam se. Ako mi obrazlozis istinito i vratis Srbiji sav pdv i ostale p, dovezes svakom isti bmw ili pristanes da se s nama druzis u gsp, odreknes se svojih najki i bajki i obuces se u ktc, vratis djavolu sve te avione, kamione, da bi dobio nazad svoju dusu, te svratis u crkvu, bez fotoreportera i pustis suzu, poverovacu ti.
No, ovaj scenario je rame uz rame sa nemogucim.
Kako te nije sramota, sitni covece od mesa i mesa?  

Čestice stvarnosti umrljane bojama koje nije poznavala, zaključale su svaki folder njenih snova. Kandže su se zarile u njenu kožu i bilo je jasno da nikada više neće biti biće sazdano od krvi i mesa, već biće sazdano od prošlosti. Grebala je nemoćnim prstima, naprezala ždrelo, ali nijedan glas nije čula i postalo je sasvim jasno, nikada više neće osetiti sebe. Godinama u istoj staklenoj tegli, njen život opasala je plesan, postavljena tik uz izlaz i teško prohodna.
Tog dana ostavila je po strani pilule i odlučila da potraži pomoć. Poslala je poruku psihologu, u nadi da će tako lakše prevazići problem. Bila je očajna. Njena mala soba skupljala se u kap beznađa usisavajući sva sećanja i eksplodirajući s vremena na vremena, rasipajući po njenim osećanjima hrpu starih novina, crne hronike iz te godine, sliku male devojčice raspolućene na drumu, sliku muškarca čije je srce priključeno na aparat, sliku žene koja jeca i sliku mlade devojke koja juri svoje snove ne sluteći nesreće. To sećanje, sećanje koje je razaralo stvaralo je od nje paralizovanu osobu, gluvu za spoljašnji svet, fokusirano na samouništenje sa veoma malo svesti da ne sme to učiniti svojim roditeljima kojima je sve.
Prošlo je dva dana od kako je poslala vapaj za pomoć. Soba se stezala, sve jače gušeći je, stvarajući osećaj nadolaska oluje, koja će joj pocepati život. Rekli su joj neki ljudi da treba da bude hrabra. Ono što nisu znali da kažu je kako doživeti dvadeset drugu neosakaćen i neiskrivljen, ako se oko tebe dešavaju nesreće, padaju kao karte kada se ruši kula sazdana od njih, a ti si zarobljen u toj kuli i pitaš se da li će i poslednja karta pasti i razbiti ti glavu. Zato je odlučila da se ne plaši stvari koje mogu, a ne moraju se dogoditi,  a pošto nije znala način, poslala je još jedno pismo psihologu. Te večeri osećala se sigurnije, jer je u pismu napisala apsolutno sve što joj je pritiskalo mladi život i znala je da će joj odgovoriti u najbržem roku. Osećala se zdravije, praznije, a opet ispunjeno, nekim čudnim osećajem olakšanja, jer je to podelila sa nekim ko zna kako će joj pomoći.
Prošla su nova dva dana, posle kojih je poslala isto pismo. A onda je sledeće poslala naredne večeri. I tako još tri večeri. Posle tog pokušaja, u pismu je dodala da će se ubiti. Ostavila je svoj broj telefona i puno ime i prezime. Telefon nije zvonio, a inbox još manje.
Više nije bila tužna. U njoj je kuvao bes, stvarao crvenilo na njenim usnama i obrazima, stvarao glad za istinom i objašnjenjem, ona je želela da kroči u taj sumanuti svet ljudi koji sebe nazivaju doktorima i bez prava odbijaju da pomognu nekome da se izvuče iz muke. Užurbanim koracima gazila je put sasvim nepoznat za nju, tempom koji nije bio karakterističan za nju i sasvim odvažnim držanjem, kao da se zaputila da spase svet. Od njih. Ili od sebe možda?  
Umesto vikanja, uspela je da ispusti samo jauk, posle koga je nastupio dug plač, praćen jecajima čiji su pokretači tako duboko u ovoj devojci pustili korene, da se sva grčila od bolova. Kada je došla sebi, pitala ih je da li se sećaju mejlova. „Onih mejlova u kojima sam vam pisala kako ne mogu više da budem dobra ćerka, nasmejani prijatelj, dobar student i najbolja devojka, da uz sva predavanja, redovno odlazim na posao kako bih zaradila za život, pa kad se ne pojavim na nekom predavanju, profesor daje sebi za pravo da govori kako je nama sve pruženo, a mi ne znamo to da iskoristimo, kako smo mi, eto, neodgovorni i selektivno se odnosimo prema ispitima,  pa ja sam etiketirana i kao loš kolega, koji nikad nije tu, jer stalno jurim da učim, jer za razliku od njih nemam slobodno vreme. Niko od njih ne zna koliko boli kad rođenog oca držiš na rukama, pokušavajući da ga probudiš, održiš ga u životu dok hitna pomoć ne dođe, a onda se niko od kvaziprijatelja ni ne osvrne kad ga odvedeš na operaciju, niko ni da se zapita kako je mojoj majci i šta će sutra da mi skuva bez dinara u džepu, pa uveče svi očekuju da se nasmejan pojaviš na rođendanu, a posle ispita ta ista kvazidelegacija pita gde su ti sad desetke, pa te direktor naziva glupačom, zadržava na poslu koliko hoće, jer zna da si student kome je potreban svaki dinar, a ti strepiš da li ćeš stići da naučiš sve, pa odrađuješ sve u rekordnom roku kako bi te pustio ranije da uhvatiš autobus da dojuriš kući i vidiš kakvo je stanje...i posle tri godine jurnjave oko sopstvenog života, za propusnicom za neki lepši, ja shvatam da ne mogu da budem bolja. Shvatam da sam u stvari ovakva najbolje izdanje one olupine u sebi. A lešinari traže još, samo grebu i traže i krive i ne pitaju da li smeju, uzimaju poslednje trzaje. Da li je to zato što se tri godine samo smejem? Da li je to zato što nikada nisam pokazala slabost, pa ne znaju da mi pomoć treba? Da li možete da mi pomognete vi, to se pitam, jer ste mi vi poslednja nada.. Svi traže, samo traže i očekuju moju pomoć, moj osmeh, moje prisustvo, moje desetke. Ne umem više to, gubim se, nesrećna sam, jer noćima ne mogu da zaspim, pitam se ima li ovde još mesta za moje snove i ono što ja tražim. Ima li? Očekivala sam vaš odgovor! Zašto mi niste odgovorili?“ Devojka je opet jecala i gledala ih pravo u oči. Doktorke su se samo pogledale međusobno i uputile joj neki prazan pogled, te joj je jedna od njih dodala čašu vode. Taj pogled je bio dovoljan da u njoj probudi onaj isti bes sa kojim je napustila svoja četiri zida. Ustala je sa stolice i teatralno odšetala do vrata. „E, pa da vam kazem ja nešto, vi psiho-stručnjaci! Možda ste suviše oguglali na sve to, ali ja nisam i ako kažem da mi je potrebna pomoć, onda je to zato što sam dočekala poslednji trenutak da pomognem sebi. Vi i pored toga mene ignorišete. Vi ste najveći krivci za toliki broj samoubistava. VI! Zato što nikoga ne znate da sprečite! I mogu da se kladim da se Frojd prevrće u grobu! Vi ste prokleti psiho-manijaci, a ne psiholozi!“
Vrata su dobila lice. Postala su čudno lice neprijatelja koji je posmatrao kako smišljeno upropaštava čoveka. Usta su mu bila zaključana, nos zakrivljen, pun metala, a oči, dve nepomične tačke uprte u devojku sa nožem u ruci. Bio je sit, hranio se svojim unutrašnjim delima i spoljašnjim čudima, a najviše od svega je voleo da posmatra ranjene duše. U ustima je nosio oružje koje ga je činilo najmoćnijim protivnikom uplašenih bića, nesvesnih sveta iza njegovih leđa. On ih je zarobio. Oružjem u svojim usnama, okretom na desno, upirao je pravo u njihova nečujna srca.

Vise ne znam gde sam. Gde zivim, kome pripadam, gde je moja kuca. Ima ih na sve strane, a nijedna nije moja. Ne mogu da ih spojim. Rasuta u milion delova, samo se trudim da ostanem trezvena, da ne placem, da ne kukam, ali usamljenost me vuce u svoj mracni kutak, da mi sapne kako drugacije ne moze. Zato sam deo svoje kuce dovela u svoju novu kucu, njegovu, svoju, njihovu, ciju li, ko ce ga znati...

Moja Micka.

I nije prvi put da pisem o svom kucnom ljubimcu, jer sam oduvek bila usamljeno, uvrnuto dete, koje je sedelo ispod stola, cesljalo kuce, citalo knjige i pisalo pesme.

Usamljenost.

Da. Cak i kad mi je zivot prepun ljudi. Samo, to su ljudi. Bica koja su odavno izgubila pojam o tome sta je emocija. Malo nas nosi tu cudnu nit u sebi i sa sobom. Mnogi je ostave kod kuce kad krenu u poteru za karijerom i vise je nikad nemaju ni u sebi ni sa sobom. 

Ali, ona, to malo ljupko bice, najbolje slusa. Ona je uvek tu. Ona je presla 350km zbog mene. Sest punih sat inije piskila, ni kakila, ni kukala, ni plakala. Samo bi promolila glavu kroz kutiju, pogledala me upitno, tek da proveri da li sam tu i vratila bi se da dremucka.

Svakog jutra, kad nema ni toplog zagrljaja u krevetu, ni pisamca na displeju, bacim pogled kroz prozor i ugledam nju. Odmah pocinje da laje, jer oseti kada ustanem iz kreveta i tada pocinje nas dan. Ona me slusa. Ona ume da slusa koliko je tesko biti sam u nepoznatom gradu. Smatrala sam da, najmanje sto covek moze da uradi zbog ljubavi, je da promeni grad. I dalje to smatram. Ali, boli. I ne smem da pokazem koliko boli. I ne smem to nikome da kazem. Jer, jedne bi zabolelo jos jace, pa bi zvali da dodjem kuci, drugi bi me krivili sto sam to uradila, treci bi govorili da sam prodala vec svoje snove i da prestanem sad da kukam. A ja ne zelim da se vracam, samo sam nekad uzasno sama. I kad bih da vrisnem na sav glas, shvatam da vise nisam sposobna ni za vrisak. Nemam snage. Osim kada me to malo bice pogleda svojim okicama. Tada znam da nekoga imam u ovom gradu i da je neko ucinio nesto veliko za mene. Ona mi nece nista reci. Ona ce slusati. Ona ce brisati moje suze. Ona ce staviti svoju sapu na moj dlan. Ona ce spustiti glavu u moje krilo i ublaziti mi bol. 

Moja Micka, moj mali labrador s najlepsim okama i najvecim srcem na svetu. 

Volim te, Micka. Volim svaki dan sa tobom. Hvala ti sto si bila tu uz svaki ispit koji smo spremale. Ostao nam je jos jedan.

Hvala ti sto si bila tu kad su me ljudi povredjivali, kad su ljudi odlazili iz mog zivota i hvala ti sto nikad nisi trazila zasluge za to, ni velicala svoje podvige, trazeci nesto zauzvrat. 

Zelim da jos dugo budes tu i sve cu dati za tvoje veselo mlataranje repom :-)

Da li ce cuti kad srce utihne

tisinom povetarca ugasi otkucaj

da li ce znati da pogled je moj otisao u nepovrat

Da li ce svirati sirene teske 

u borbi da spasu umorne usne

ili ce samoca da me proguta bez trzaja i samilosti

Da li ce cuti bolove duse 

molbe za samo jos jedan dan

da li ce pamtiti moje reci

ili ce u zaborav otici svi tragovi moji

Plasi i preti da probudicu se sama

u bolesti i tisini

bez duse mi srodne

bez dela za pamcenje

plasi i preti

da bolest ce u mladosti preseci moj put

da li ce cuti

da li ce znati

plasi i preti

ta podmukla utvara

prerusena u zovot