Više ne vidi boje. Jutro je belo sa pomalo sivkastim senkama, koje mu katkad zagolicaju sobu. Leži u krevetu, bez osećaja da je živ. Ljubomorno posmatra letećeg mrava, stežući vilicu kako to čine ljudi kad se spremaju da opsuju.
- Materti tvoju, odakle si ispao? U kosti mi se minus uvukao, a ti letiš po sobi. Sve sami paraziti, eto, paraziti takvi kao ti, takvi nam i državu vode, mater im lazljivu.
Polako je ustajao iz kreveta, nasuprot ubrzanom ritmu bujice reči koja je tekla s njegovih usana.Obuo je iznošene kućne papuče, koje su od svoje starosti izgubile boju. Ustao je, ispustivši jauk i uhvativši se za kolena. „Mater ti... i reumi i starosti“, usput se uhvatio za radijator, „greju li ovi mamlazi prokleti da su, vazno je da mi račun stigne, a on može da zavrne kad hoće. Baš tebe briga, ti si mrav. Parazitariš, ali ti imaš opravdanje, to ti je u opisu posla.“ Ogrnuo je bordobade mantil i seo na stolicu pored pulta po kome je šetao leteći mrav. Pogledavši ga sa žaljenjem reče „a nisi ti ni za šta kriv. I oni tvoji u tom tvom mravljem svetu mora da zabušavaju čim si ti došao u ovu rupu ovde, mora da siopasno zaglibio. Nemam ja šta da ti dam. Eto, da imam, šetao bi sad po voću nekom, leteo bi slobodno, a kad nema, nema, sedneš tu snužden i misliš da će biti bolje.“ Pomalo se zamisli, pa nastavi „ pravo da ti kažem, hteo sam da te klepim. Milsim, odakle njemu sad pravo da me uznemirava, izvlači me iz kreveta, zna li on da je minus napolju? A sad kad sam te pogledao, ima tu nešto. Mnogo smo, prijatelju, ti i ja slični. Štaviše, mislim da si ti ja. Dabome. Ne, nikako, nisam ja lud čovek. Mislim, možda te neko poslao da me zameniš, veli miči tog bednog slikara s ovog sveta. A ja sam ionako celog života kao mrav živeo. A želja mi je da letim! Joj, što mi je to velika želja!“ Ticijano zabaci glavu i poče da se smeje, grohotom, kao da to iz njega neka ludost izlazi. „Znaš, prijatelju, jednom sam u vozu sreo neku Ciganku što se tako ludački smejala. Prvo me gledala neprestano, a kad poče da se smeje, nikad kraja, tako se do Kraljeva jadna gušila u tom smehu, kao đavo u nju da je ušao. Tako ja nekad razmišljam, ko zna šta je sa tim svetom, možda me i ona proklela. Pomisli, gle ovog ugladjenog slikara, sad ću da mu pokažem kako je to kad život nema boje. I nema, doista nema. A šta ti znaš o tome, prijatelju, ti si samo jedna leteća štetočina. A na kraju krajeva, nismo li svi?“ Ticijano izvadi iz džepa bade mantila kesicu suvog grožđa, uzme jedno zrno i položi na kraj pulta. „Hajde, prijatelju, lagano ti,kad stigneš na fruštuk, stig’o si, ne bih ja da te kljukam, sam ćeš uzeti.’Ajd’ sad kaži kako ti je ime i ko te je poslao. Dosta smo sad fini bili, upao si na tuđ posed, bez izvinjenja, sad me kupuješ tom mirnoćom, ma mani mene tih priča, znam ja sve vaše planove. Ludi Ticijano, tako me zovete! Tako me u tvom svetu zovu, je l’da? Je l’ kažu eno ga onaj ludi slikar? Je l’ kažu eno ga onaj što je go šetao po stanici! Niko ne pita zašto, svi misle ludi Ticijano šeta svog miška! Ma, da vam jebem ja sve te vaše osude! Majke stavljaju ruke na oči svojih kćeri, a one flertuju s profesorima, daju im slike, da onanišu, ’ej!Čega sam se ja sve nagledao! Pa, kad sam progovorio ko s kim šta radi u školi, oni me izbacili, ludim me proglasiše. E, onda kad sam ostao go i bos, ja sam takav i na ulicu izašao. Sad imam i napismeno da sam ludak!“ Ticijano je ustao sa stolice i dohvatio neki papir sa vrha stare vitrine te poče da mlati njime.„Evo, tu piše. I kome ja sad da odem, kaži mi? Nemam kome da odem. Živim u ovoj pustari od četiri zida da pišaćku svoju odlažem u lavor pored kreveta. Je l’tako završava umetnik, a, pizda ti materina mravlja?“ Ugrožen talasima vazduha koje je stvarao Ticijano, mrav polete i to slikaru spusti roletne na oči.“Je li bre, gde si to pošao, gade mali? Jebala te ta tvoja služba koja te je poslala, znaš! Sad i u mravljem svetu da me ludim proglase? Jesi li zato došao? Sve je to tajna služba snimila, nosiš tu bubicu, a? Video sam ja, pizdo mala, da ti pod miškom nosiš to! More, klepiću te sad, nego šta ću nego da te klepim, pa ću dati krila uzmem. Gde si? Gde si pobegao, ti mali bedniče?“ Ticijano je sve brže zamahivao papirima koji dokazuju da je lud, tražio pogledom svog bivšeg prijatelja i sve jače vikao. „Gde si, jebem te u usta ta tvoja lajava? A, tu se skrivaš, otrove svetski, mene si našao da zajebeš, ja najbolje vidim crno na beloj površini“. Ticijano ga klepi i pažljivo uzme palcem i kažiprstom,prinoseći ga licu. „Gotovi ste! Je l’ me čujete sad? Mater vam jebem da vam jebem! Vi ćete meni da sam lud, vi?! Ja lud slikar! Sad ćete da vidite kako ludi slikar leti! Uzeo sam ti krila, pa-pa ptičice! Kakav je život bez boja, a?“ Ticijano ubaci mrava u usta i proguta ga, tresući telo u ritmu neke vradžbine. „ E, tako, konačno sam dobio svoja krila nazad.“ Njegova kosa bila je mokra od znoja, koji se slivao i štipao mu oči. U sobi nije bilo više od dva stepena, tako da su mu se unutrašnja i spoljašnja temperatura sudarale iz sekunde u sekund ne nalazeći nikakav zaobilazan put jedna oko druge. Ticijanoje svlačio odeću, sloj po sloj, sve dok nije ostao potpuno nag. Otvorio je prozor, popeo se na njega, i vičući, sa 8.sprata obavljao svoje fiziološke potrebe.
„Evo me, svete,vidi šta imam za tebe! Popišam ti se ja na sve te tvoje zakone i na bogove! Za mene si crni đavo! Pobedio sam te! Imam krila i pobeći ću daleko od tebe, nećeš me više proganjati! Pobedio sam te!“
Ticijano je skočio, sasvim lako, kao da zaranja u vodu.
„Jebena gravitacija“, rekao je kad je shvatio da nije uzleteo. Ipak, hladan vazduh, u njemu je izazvao toplo strujanje boja, koje se razlivalo po njegovom biću.Osetio je da je strah zelene boje. Video je mir, nebesko plave boje. Oker se razlivala po koži nagih ženskih tela u obliku peščanih satova, koje su mu se uvlačile u krevet. Imale su braon i žutu i crvenu kosu. Njihove usne bile su modre, ružičaste i jarkocrvene. Milovale su ga, stezale, stavljale mu ruke na svoje čvrste bradavice, bilo ih je različitih, malih i krupnih i tvrdih i mekih, bilo ih je na desetine, stotine i hiljade. Plesali su u vazduhu. Ticijano je konačno leteo.