DOBRA DELA

Znam da me cujes.

 Vise ne osecam tvoj miris. Kroz sobu, tamne i hladne senke setaju i ostavljaju svoje uzdahe. Ne mogu vise, kao ranije, da osetim tvoje prisustvo i da cujem tvoj smeh. Ni tvoja pisma, ni slike, ni secanja vise nisu dovoljna, ne umem da te vratim. I miris tvoje kose bledi.

Sve je isto,a sto je bilo lose, gore je. I svaki trag tvoj na povrsini ove zemlje, izbledeoje. Setim te se cesto. Kad kiša pada, kad dodje  prolece i tvoj rodjendan, nebo se rasplace, svake godine. Kad idem da se šišam, pa ugledam devojku sa makazama u rukama, setim se kako si zelela da budes frizerka, kako si par meseci pred svoj odlazak osisala svoju majku, a ona se nije protivila nespretnim trinaestogodisnjim rucicama, jer sve je  htela da ti da, toliko te je volela. Svaku tvoju zelju, a nisu mogle biti skromnije, otac ti je pretvarao u stvarnost. Idanas te vole vise od zivota, osecas to. 

Gledam sad tvoje vrsnjake i gotovo da ih prezirem. Opsednuti su svojim zapadnjackim svetovima, u kojima nema snova, a ni svesti o stvarnosti. Sve sama mamina i tatina razmazena derista. Ti nisi bila takva. Ti ne bi postala takva, znam i ti znas.Vidis, cesto razmisljam kako bi sada izgledala, kakvim bi putem krenula, koja bi sve priznanja svojim znanjem zasluzila, u koga bi se zaljubila. I cesto mi se ucini da te vidim, pa kazem sebi “mili Boze, je li stvarna”, te onda pridjem i vidim da to nije moja Marina. Budem ljuta i na tu devojcicu i na Boga, i na sudbinu i dodje mi da kozu svoju pokidam od nemoci. Najcudnije je sto svi osecaju da ces se vratiti. U svima nama je taj ludi osecaj koji razum pokusava da potisne, ali se ne da i uvek pobedi i ispliva. Ne bunim se, nek radi to sto radi, neka mi potisne razum i iscrta mi te pred ocima, neka mi vrati u sobu taj miris, pa neka i nestane posle, ali znacu da si bila tu, bar na tren.                                                                  

Sve je isto kao pre, samo jos malo losije. Skolarci se utapaju u svoje ocajnicke dane, dok pokusavaju svim silama da se oslobode nikad blazih stega skolskog sistema, roditelji bezuslovno brane svoju decu, majke napustaju oceve i prilazu promiskuitet kao jos jednu bitnu stavku na listu lepog ponasanja svojim cerkama, ocevi i dalje ispijaju svoje zivote iz pivskih flasa, i krivci su postali jos veci krivci, koji voze bez ociju, piju bez mere, kasape ljude i neljude, makroima cvetaju poslovi. A ja i dalje plivam u zivom blatu uspona i padova, uspeha i gresaka, nemastine i glamura, suza i osmeha, medju zivima i mrtvima u stvarnosti i uspomenama.                                                           

Pred Bogom smo svi isti, a taj koji te je raspolutio i oni koji su ga podrzali, lose ce se kod Boga provesti. I ko mu je to sudio i po kakvom zakonu, pitam se neprestano.  Da je ubio psa, verovatno bi ga tuzila kojekakva organizacija za zastitu kojecega, medjutim, ubio je ljudsko bice, prelepo i plemenito i tu mu kazna nista ne moze. Zakon je zakon, kazu.Lako je reci, treba uciniti i ostati citav. Njima bih ja ponesto rekla pre nego sto primenim sve te njihove humane tekstove za koje su se bogznakako potrudili,a često su samo svoje interese uvaljali kroz reforme nad reformama, koje nikom nikada nisu pomogle. Kriju se svi oni u Djindjicevoj senci, sad ga odjednom svi vole, sad, kada ga nema, a nisu mu ni do noznog palca svi ti kvazireformatori.

I tako ti kazem, muka mi je od svih tih njihovih pravila, koja su sve samo ne pravo, koja svim neznalicama, neradnicima,propalicama i ubicama daju prostora za uspeh u ovoj drzavi, a ti sto nikom nisi skrivila, ne mozes da imas miran san, jer onaj koji te je ubio i dalje hara putevima. Nece taj zatvor tebe vratiti, znam, nece nista, ali bila bih mirnija kada bih znala da je iza rešetaka. Vrištala bih, tukla bih, bacila se sa zgradeMUPa, samo da saznam kakvi ljudi  i zašto to rade, ali onda bih bila ista kao oni.

Zato, svako vece se pomolim Bogu da dobrima da dobro, a losima priliku da se pokaju i isprave. I posle cetiri godine, sadasnjost odskrine vrata i odvede me do tebe. Ne mogu vise da ti stvorim ni glas, ni oblik, ni dodir, a miris, taj decji miris, koji je znao dugo da se zadrzi kada me poseti, i on polako jenjava. I pored toga, ako me razum i cula izdaju, ja znam da ces biti tu. Po koja melodija srca, docara tvoje prisustvo, a dok izgovaram molitvu i pozdrave za tebe, znam da ti ih noc polako odnosi.

Sve iscezne, osim ljubavi prema onima koje smo voleli, a koji su nam istrgnuti iz zivota. A ja znam da si tu, u nekom atomu stvarnosti te jos uvek ima. Vidim kako mases sa prozora vremena i znam da ces se vratiti…