Pre par dana, jedna osoba mi je rekla:"Bas cudno, ne znam nijednog pravnika bez posla". A meni je doslo da je pitam na kojoj to planeti zivi. I tako to vecina ljudi vidi, opterecuju me svakodnevno pricama o tome kako mozes naci posao kad hoces, gde hoces i kako hoces, kako kad imas diplomu sva vrata su ti otvorena. O, da, kako da ne.
Danas sam pocela ponovo da ucim. Pocinjem od Herodota. Dobro, ne bas, ali ic a metafor.
Danas sam malo klonula duhom. Fizicke vezbe mi idu sve bolje i kad mi je tesko, samo zamislim cilj i sve bude lakse. Ali, stalno je prisutan taj strah, da cu zavrsiti ko zna gde i da od ove price, od zivota sa osobom koju najvise na svetu volim, nece nista ostati...
Bas je fucking tesko kad pocinjes zivot. I stalno ga nesto pocinjes. A kad si sam ili kad vas je dvoje samih, tesko je naoraviti dobar start. Nasi roditelji su u nasim godinama gradili porodice, kuce, stanove, stvarali nesto. A danas, ko ima srece, ti isti roditelji mu stvore tu kucu ili stan, a ko nema srece, cuti i trpi. I stvarno, kad on izgubi nadu, u kakvim cu se ja sirinama izgubiti i da li cemo se ikad sastaviti? Kad bih samo imala nesto, ono od cega cu da pocnem. Ja cak ne znam nijednog coveka u ovoj glupoj drzavi, koji bi mogao da mi "sredi" bilo sta, a kamoli nekog svog bliskog koji ce da mi pomogne, da se skucim, nadjem posao i slicno. Ljudi koji sve to imaju, slusam ih, kukaju, kukaju k'o sinje kukavice. Ja nisam jedan od tih kukavaca, ali sam jbn zelim da mi neko pruzi prokletu sansu! Necu da me pita odakle sam, da li mi je prezime madjarsko ili rumunsko, posto nije na -ic. Koga boli dupe ako i jesam Madjarica ili Rumunka ili Muslimanka ili crni Ciganin?
Sunce mu poljubim, sto me niko ne pita da li znam Ustav, zakone, gramatiku, engleski, nemacki, znam li da se jbn ooooodrazim kako treba?
Ne, mungosi pitaju cija sam, ko mi je tata, sto sam dosla, znam li nekog, da li sam udata, imam li dece, planiram li dete!!! A onda sami zakljucuju-aha, dosla je i pizde materine zbog decka, dakle zaljubljive je prirode, laka je, nece ta biti advokat, verena je, udace se za njega, znaci dete ce u te dve godine roditi sto posto! Boli njega paucina u gacama da li sam ja pametna ili sam totalni idiot, bitno je da sam ja necije dete i da on ima neku korist od toga ako mi je cale neki Mudic uPazar'.
Stvarno ne psujem. I to je bas glupo kad pocnes da kocijasis, jer znaci da si odrastao i da te je zivot bas pljunuo u facu. Ali, i za sve moraliste koji me kritikuju kad kazem rec na k, rec na s, rec na p ili fakingujem po engleskom, imam samo da kazem-iksic u desnom uglu i adios, mucacos. Psovati je manji greh od ziveti i razmisljati kretenisticki.
A onda mislim, zar nam nije dosta to sto se volimo...? To sto sve one ruzne stvari nestanu kad jedno drugom pruzimo sve o cemu mastamo? Zar nije divno kada, posto zna da si jbn prsla od sopstvene beskorisnosti usled nezaposlenosti, uzme ti ruku i u nju stavi magnetic smajlic? Zar nije divno kada te svako jutro, pred polazak na posao onako pospanu snazno zagrli i prilepi se uz tebe jos jednom, jos samo jednom pre nego sto ode? Zar nije najlepse na svetu kada svi ljudi oko vas, kao nakon velikog praska, nestanu i postoje samo vasa dva bica?
Njaaa. Nek sve ide dodjavola. Ja imam sve! Zivot je jedan i sad cu da uzmem veeeliku kasiku i da je sama bacim u med, pa neka kazu da mi je upala. Kasika. U med.
KucakolastanaviJonikamiJoniiostaliJoni su za neke tudje price.
Ja sad zelim sansu. Fuckin' sansu. I uradicu sve sto treba samo da dozivim da me neko pozove na neki normalan ragovor gde ce me pitati, npr."Sonja, recite mi, zasto bas pravo? Zasto mislite da ste bas Vi pravi kandidat za ovaj posao?"
Volonter, reč latinskog
porekla koja po savremenom shvatanju označava osobu koja sopstvenom
voljom (dobrovoljno), individualno ili organizovano, pruža svoje usluge
onima kojima su neophodne, bez materijalne nadoknade koja prevazilazi
troškove pružanja usluga. Širok dijapazon motiva zbog kojih se neko
odlučuje za volonterski rad zahteva sistematičan i stručno vođen proces,
kako bi usluge volontera bile najcelishodnije sa stanovišta interesa
korisnika i samog volontera. (Izvor: Wikipedia)
Prema Zakonu o volontiranju, definicija je sledeca: Volontiranje, u smislu ovog zakona, jeste organizovano dobrovoljno
pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte
dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili
potraživanja druge imovinske koristi, osim ako ovim zakonom nije
drukčije određeno.
A moja definicija sledi.
Kao prvo, ako si diplomirani pravnik, u tome da je dobrovoljno, uglavnom nema istine. Ti si prinudjen, da, ako ne zelis da osedis kod kuce, pocnes negde da moderno robujes, kako bi ti se negde nekad zabelezio pripravnicki staz i kako bi mogao da jednog dana polozis pravosudni ispit, kako bi tek posle toga, mogao da pocnes da trazis posao. Do tog trenutka, da se razumemo, za diplomiranog pravnika, rec "posao" nema isto znacenje kao za ostatak populacije u radnom odnosu. Dalje, nijedan tek diplomirani pravnik nema nikakve usluge da pruzi, vec bi po pravilu trebalo on da bude taj na koga ce biti usmerena paznja. Motivi? Jedini motiv mladog diplomiranog pravnika je da istrpi te dve godine, potrudi se da sto vise nauci, jer ako se sam ne potrudi, uglavnom, nece dobiti potrebna znanja (cast izuzecima za koje znam da im je zaista stalo da od volontera naprave dobrog pravnika) i da polozi pravosudni i ako ima srece da je sve islo po redu, tek u svojoj dvadesetsestoj godini pocne da trazi svoj prvi pravi posao, koji ce podrazumevati sklapanje ugovora o radu i sve propratne beneficije koje proizlaze iz tog ugovora.
Naravno, opsti pojam volontiranja nije isto sto i volontiranje u smislu odradjivanja pripravnickog staza. Ali, kada u ruke dobijes ugovor o volontiranju, shvatis da je to otprilike to-mozes da dodjes, ali ne moras, platu neces videti i sve dalje odredbe zakona o volontiranju, ALI i zakona o radu se odnose na tebe.
Necu da generalizujem, znam dosta ljudi koji su za vreme svog volonterskog, da ne kazem, pripravnickog staza, naucili dosta toga, jer mnogo zavisi od toga gde i kome radis za osmeh ili cak ni to.
Recimo, ja sam volontirala u gradskoj upravi. Tacnije, nakon razgovora i obecanja da cu biti primljena preko konkursa za strucnu praksu, prihvatila sam mogucnost da neko vreme volontiram, jer sam zelela sto pre da pocnem da radim. Medjutim, posle dva dana urucen mi je ugovor o volontiranju, koji je sklopljen na godinu dana. U redu, shvatam, reci cete, nije ti mogao biti urucen, sama si ga potpisala. Naravno da sam ga potpisala, jer sam mislila da ce se kad se nadje mesto tu za mene, saciniti drugaciji ugovor. Isla, zvala, pitala, primljeno na stotine njih preko strucne prakse, opstina, pokrajina, drzava, svi delili sakom i kapom, nista, ja i dalje volonter.
Volontiranje, dakle, ima jako dobru poentu, ako radis negde gde mozes steci prava znanja, pa sve to vreme, zivci i trud koje si ulozio, moze da se vrati na jako lep nacin. Sto se mene tice, ja sam imala nekoliko jako dobrih kolega, koji su se trudili da mi svaki dan pomognu i nauce me necemu, ali je bilo isto toliko i onih koji su, bez ikakvog napora, prema meni bili potpuno ravnodusni, kao da ne postojim. Moje postojanje ramo za ta dva meseca svelo se na pokretnu stolicu i kartonsku kutiju. Pokretnu stolicu sam gurala od stola do stola, gde nadjem mesto. Kartonska kutija je bila mesto gde sam talozila sve sto mi se da da uradim i dva zakona koja sam iscitavala. Zbog nekoliko divnih ljudi, bilo mi je bas zao kad sam odlazila, jer su se trudili da mi pruze mnogo vise od pokretne stolice i informacija iz dva zakona. Ali, kada bih nastavila ka izlazu iz kancelarije, shvatala sam da sa nekim ljudima nikada ne bih mogla da delim svakodnevnicu. Pitam se-odakle nekim ljudima toliko samopouzdanja. Mislim, jedna osoba je starija od mene, zavrsila neki bezimeni fakultet i odmah je dobila stalan posao i ponasa se tako da sam ja mislila da je ona sef! Kad bi stranka usla, ona se uvek ponasala tako da me u svakom trenutku izblamira i napravi od mene potpunu budalu, a ja sa takvim ljudima ne umem drugacije nego da ih samo posmatram i pitam se kako mogu da zive sa toliko drcnosti u sebi i sa toliko samopouzdanja za koje nemaju pokrice ni u cemu. I onda ta moja smirenost i paznja usmerena ka nervoznoj stranci bude protumacena kao nesposobnost, cujte, ja ne smem da budem tako tiha, moram da budem ostra prema njima, treba da se izborim za sebe, ja nikad necu uspeti, ako budem tako stalozena i sl...Neke ljude tamo je nemoguce da ne cujes. Oni zavrse privatne fakultete i neke smerove koje ne mozes da izgovoris koliko im je dug naziv, a onda dodju i kazu ti kako su zavrsili ekonomiju!!! I onda se ti pitas ko je ovde lud, majku mu, kako mogu po citav dan da se prepiru oko toga ko je kako bio obucen, ko je kako nesto rekao, kako mogu svu svoju paznju, svu svoju energiju i inteligenciju da trace na tako beznacajne stvari,pritom rade posao koji moze svako da radi, ali da neko zavrsi osnovnu skolu i ti mu lepo objasnis sta treba da ukuca u kompu, taj bi solidno radio taj posao. Ali, ne, meni je apsolutno neverovatno, to kako neki od njih velicaju svoj posao! Toliko misle da su vazni, da kad ti udjes tu prvi put mislis ta ta osoba vuce sve konce, jer ima pravo! I onda meni pukne film sto ja svakog dana od bedne penzije svoje majke uzimam novac za prevoz, hranu, vodu, kako bih tamo lupala pecate i trpela besmislene komentare na racun svog ponasanja, koje je samo rezultat lepog vaspitanja. To sto ne vicem na stranke je zato sto mislim da su u pravu i zato sto ih razumem i nikada necu biti dobar pravnik i strucnjak, ako ne budem zelela da cujem i tu drugu stranu, da cujem od ljudi sta oni misle o svojim pravima i da naucim da se nosim sa tim, a naucicu samo ako pazljivo slusam, umesto da primenjujem njihov model ponasanja-dranja na sve koji ne znaju sta treba da urade. Pa, normalno da ne znaju! Gradska uprava je najpogodnije tlo za razvoj parazita koji se smenjuju kao i vlast na lokalnom nivou i koji ce odgovornost za sve sto ne urade svaliti na one prethodne i tako to ide u krug. Doduse, u vreme kad sam ja bila volonter, moram da kazem da su ljudi, pravnici, strucnjaci, gradjevinci, zaista radili punom parom i padali sa nogu, zbog toga sto oni pre njih nisu odradili posao kako treba. Ali, upravo oni koji nista nisu radili, mene su ucili kako treba da vicem i ne budem tako fina. I dokle god je tih, takvih, drugih, koji su tu zahvaljujuci nekim drugim stvarima, a ne svojoj diplomi i znanju, meni ce biti muka od same pomisli na volontiranje.
I zato, moj savet je da, ako mozes, izbegnes gradsku upravu kao mesto gde ces da zapocnes svoj pripravnicki. Tamo ne postoji bas nista vredno toga da sedis po citav dan i listas one papire, jer se to moze jako brzo nauciti i ne treba tamo da provedes svoj pripravnicki. Ako hoces da, narodski receno, "ispeces zanat", onda stisni zube i kreni od vrata do vrata, po sudovima i advokatima.
Mozda nisam prava osoba koja treba da savetuje o trazenju posla, jer isti nisam uspela da nadjem ni posle godinu dana nakon diplomiranja, ali, eto, imam neko iskustvo, kratko, ali znacajno, koje bi moglo nekome da koristi. U svakom slucaju, ako zelis da volontiras, pripremi se da ces raditi sve, bez ikakve plate, cak i ono sto nema bas nekog smisla, jer sve to ide u tvoj staz. Pripravnicki, naravno :-) a uvek misli na iskustvo, da li ga dobijas dovoljno, jer je to jedini vazan suvenir koji nosis sa sobom celog zivota prilikom trazenja posla.
Naravno, nije sve tako crno, jer je siva perspektiva :-)
Proslo je tacno 24 sata od kako sam cvrsto odlucila da pocnem da se pripremam. Za ono sto cu tek biti.
Postoje stvari u zivotu za koje imate samo jednu priliku. Cini vam se kako cete uvek imati tu priliku, za godinu, dve, mozda deset, kako ce vas ta prilika uvek cekati, jer joj je priroda takva, ali malo nas pomisli da bi mozda trebalo odmah to da zgrabi i sazna sta se iza te prilike krije.
Tako ja provodim godine planirajuci velike stvari, ali sada sam shvatila, da samo gubim vreme. Plan je jedna velika zavera. Plan ne postoji. Nemoguce je isplanirati sve sto zelite da postignete, ali je moguce pokrenuti sebe da ostvarite trenutnu misao. Shvatila sam da, sto misao duze postoji u ljudskom razumu, to je teze istu sprovesti u delo. Na primer, dok sam bila na fakultetu, posle praznika bi mi sve teze bilo da nateram sebe da konacno nesto zapocnem, pa sam planirala kako cu to od sutra, od ponedeljka, od osam ujutru, pa okasnim s budjenjem, pa onda ne vidim smisao da zapocnem u 12h, pa isplaniram da cu ipak sutra u 8h da se probudim i da zapocnem. Imala sam rokovnik u koji sam belezila plan za zavrsetak fakulteta. Za svaki ispitni rok, zapisivala sam koje cu ispite dati. I samo kaskala u mestu, jer sam od sebe ocekivala da uspem, a kad bih videla da ne ide, da ne mogu sve zacrtane da spremim, samo bih nenadano skliznula niz stepenice uspeha, razocarana postignutim rezultatom. A onda sam bacila sve te beleske, jednostavno iscepala sam stranice na kojima je pisalo koliko reci mogu da zapamtim za minut, koliko stranica prelazim po satu, koliko stranica u toku narednog dana MORAM da predjem. Istina, pomagalo je ponekad, ali opterecujuce je bilo kada bih shvatila da nisam ispunila ono sto sam zacrtala. I tada bih sebe razocarala. Pala bih ispit, jer nisam dovoljno poverenja ulila u sebe, nisam rekla sebi da mogu, vec su mi moje beleske govorile da ne mogu. Kada sam se oslobodila rodjenog pritiska i pocela samo dovoljno da verujem u sebe, bez plana, bez nenormalnog ocekivanja, bez slusanja drugih i razmisljanja o tome koliko su oni ispita polozili, a koliko ja, tada je nastao uspeh. Prestali su padovi, usledili su samo uspesi.
Ovo je samo jedan, banalan primer kako je plan pogubno uticao na mene.
Ako neprestano nesto planirate, u dan, u cas, u detalj, u tome nema nikakve zivosti. Sve je to onda delo plana, a ne vas samih. Postoje ljudi koji ne mogu bez plana, a onda kad dodje neka stresna situacija u kojoj moraju za sekund da odreaguju, oni zaneme, jer nemaju plan.
Upravo sam shvatila-na mojoj strani je i M. Antic :-)
Elem, kada sam zavrsila taj fakultet, sve sto sam zelela je da odmah pocnem da radim. Tako sam ja to isplanirala-u decembru diplomiram, posle praznika nalazim posao, na prolece se udajem, dok napunim 25 ostajem u drugom stanju.
Da. Plan zvani ubicasamopouzdanja.
Nisam posao nasla. Na prolece, dozivela sam tragediju. I ocigledno-posle toga su svi planovi nestali.
Sve je duplo vise bolelo. Zato sto plan moze, ne uvek, ali postoji mogucnost da stvori nerealna ocekivanja, koja, kad se ne ostvare, stvaraju velike jame u samopouzdanju, bez obzira da li su se izjalovili iz subjektivnih ili iz objektivnih razloga.
Po mom misljenju, jedini kljuc u zivotu je volja.
Ona volja, koja u sebi sadrzi niz razlicitih pokretaca, koji ukljucuju:spremnost, inicijativu, veru u sebe, pozitivan pogled na sopstveni cilj, istrajnost, izdrzljivost, zilavost, upornost.
Ne nuzno i hrabrost. Mislim da se hrabrost izgradi na putu ispunjavanja te volje, tako sto u ritmickom smenjivanju uspona i padova, uspevas da ostanes svoj i neustrasiv. Mozda je hrabro to sto sada pokusavam da odbacim sve ono sto sam od sebe ocekivala i da na tom putu pratim samo prilike koje su sada i ne razmisljam o tome da li ce ih ponovo biti, jer ne zelim da zivim u buducnosti, zelim da stvorim buducnost sada.
Znam ljude koji su odlicni pevaci, ali su posle svega par neuspeha odustali. Zasto? Zato sto se tog dana nekome nije svidelo vreme? Zato sto je tog dana bila prejaka konkurencija? Pa? Zasto odustati? Zasto odmah ne poceti raditi na tom glasu, kako bi se oblikovao priblizno do savrsenstva? Zasto uopste postoje greske, da li ste se pitali?
Znam ljude koji su odlicni sportisti. Neki od njih sada sede u lokalnim kafanama i ispijaju sopstvenu brigu. Zasto? Zato sto im je neko nekad rekao da nisu dovoljno dobri?
Meni je uciteljica rekla da ne znam da pisem i da mi je mama napisala sve to u svesci. I jos jedan pedagog mi je rekao kako nije bas siguran da sam dovoljno vitka za jednu balerinu. Peklo je, ali sam dokazala suprotno.
Drug me je s podsmehom gledao kako vezbam spagu, jer sam jedna od onih koji su uvek vazili za dobre u skoli, ali ne i u sportu. A onda sam jednog dana dosla i kao od sale uradila spagu.
Naravno, roj stihova i spaga i nisu neki poduhvati od milenijumskog znacaja, ali primeri su kako vas neko moze brzo sputati i obeshrabriti, ako vi nemate dovoljno volje da nastavite da radite na sebi.
Mom decku su svi govorili kako nikada nece zavrsiti fakultet, i gle-zavrsio je pre svih nas. I to dva. I oba pre svih nas.
I onda te to ispuni velikim ponosom, jer znas nekog ko je mukotrpno radio svakog prokletog dana, ponavljajuci tu misao u sebi, da bi sebi i drugima dokazao koliko vredi. I onda...zaplovio je rekom dobrih stvari koje je zeleo...zar to nije svrha svega sto radimo?
I sve ovo pisem, zapravo, zbog svih vas koji ste bar jednom u zivotu bili zaustavljeni u realizaciji necega sto ste citavog zivota zeleli da postanete i zbog vas koji sad radite glupe poslove, jer vas u saci ima ne onaj koji zna, vec onaj koji ima i koji vas ne postuje, zbog vas, kojima neko svakodnevno usadjuje ideju kako nesto ne znate i ne mozete, zbog vas koji nemate posao, koji na kraju dana dobijete i po koju opasku za to sto vi jednostavno ne radite nista, pa ni ne vredite nista, za vas koji imate u sebi bezgranicne lepote i talente, za cija ostvarenja vam fali samo po koji korak ka sebi...
Ne postoje nemoguce stvari.
Sve je u glavi. Neka ona pokrene ta lavovska srca spremna da se bore.
Moja Dzi mi stigla sa Malte, u mom Beckereku pocinju Dani, a ja sam u dupetu Srbije.
On po ceo dan na poslu, u proseku po 17 sati, meni zabranjuju da pustam Micku po dvoristu, jer oni peku tone i tone paprike, danima. Onda se Micka i ja setamo satima, ne zna se ko je ludji od nas dve, da li ona sto se raduje svakoj osobi koja je pomazi ili ja koja se radujem, jer mi se neko obratio i vilica mi se otkocila posle visecasovnog cutanja.
Sinoc smo gledali Karaulu.
"Stigla porucnikova placa".
- Ako ikad odlucis da me varas, nemoj sa vojnikom.
Na sta sam prsla od smeha. Ali sam u isti mah osetila bes sto mi je uopste tako nesto rekao. Iako znam da su te nase recenice cista smejurija, ja znam kako me posmatraju ljudi ovde. Kada cuju da sam zena oficira, ja sam odmah osudjena na kucu, decu i po koje svrljanje.Ocigledno sam mnogo glupa, sigurno sa malo skole, cim sam se odmah udala i posla za njim. Eto. Ја сам нeko ko nema priliku ni da se predstavi ovde. Koliko god se nameces, svi oni misle kako je tebi lepo, ti uzivas, prisljamcila se nekome ko ima platu, a po ceo dan radi, pa ja imam slobodu da radim sta god hocu, sta god mi padne na pamet, a posto, je l' te, nisam narocito bistra, onda mi svasta pada na pamet.
khghmdfkr.
I pozelela sam da sam vojnik. Ja. Sama. Da sam vojnik. I to je posao. I ne dobija se prekomanda. Ako bih radila tu gde i on, bilo bi nam super. No, sta ako on dobije prekomandu? Onda ja ostajem zatocena ovde, dok ne istekne ugovor. I tu ceo moj plan pada u vodu.
I dok tako pretresam svakodnevno oglase za posao i shvatam da ne postoji nijedan oglas za pravnika ovde, onda pretrazujem ostalo, trazim butike, prodavnice, bilo sta. I onda nadjem samo oglase za neke inzenjere, gradjevince, matematicare, racunovodje, menadzere i sve ostalo za sta ja nisam sposobna i nemam nikakve kvalifikacije.
Ne mogu da budem ni pravnik u vojsci, jer mi MinO trazi potpisanu izjavu o prihvatanju rasporeda za potrebe sluzbe na teritoriji cele RS.
Ako uopste prodjem sve lekarske i fizicke provere, ja sa svojih 45 kg, 100 trbusnjaka i 11 sklekova kao licnim rekordima.
I kako se uopste u zivotu snalazi neko ko citavog zivota zivi kao knjiski moljac, bavi se pisanjem, zavrsi pravo, ode boguizatregera od kuce zbog ljubavi, pise, ostane bez oca i odjednom bez svih poznanstava, jer posto on ne postoji, ne postojim vise ni ja za njih, u zemlji gde me na svakom koraku savetuju da se uclanim u neku stranku, u gradu gde me svi etiketiraju pogresno, i dakle-kako uopste u zivotu zavrsi takav neko? Gde zavrsi, a da nije samo zena oficira?
A ja nisam jedna od onih koje vole da kafenisu svakodnevno. Ako jednu osobu, pogotovo ako je zenska, vidjam svaki dan, ceo dan, ta osoba rizikuje da pozelim da je vise nikad ne vidim. Izuzetak je moja Dzi, moja Di, moja Mare i Gocilija. I mozda jos neka. Ali, njih ni ne svrstavam u te grupe, one su jedinstvene.
I nisam jedna od onih koje NEPRESTANO pricaju i pricaju, kao da su navijene i to u muskom drustvu, gde svakako, nikoga od njih, NE zanima sta si ti juce dozivela na svom putu od prodavnice do kuce. Kad su decaci u pitanju, ja osobito vodim racuna o tome koliko uopste pricam, jer ako su to te muske price i samo muske price, volim da budem aktivni slusalac i pasivni sagovornik. Ako razumete, sta hocu da kazem. Svakako ne pricam o tome sta sam juce i kako skuvala i da li se to nekome svidelo i kakvo je bilo u odnosu na necije drugo, isto takvo jelo...grrrrrrrrr.
Ali, jesam od onih koja prica kao navijena, kad su u pitanju STVARNO VAZNE stvari koje se stvarno ticu nekog sa kim razgovaram.
Dobro, neki se nece sloziti sa mnom, ali to je opet njihov problem :-)
Nego, gde sam ono stala...?
Da, kod konkursa za posao. Ja tu samo mogu da stanem, nikako da od njih negde krenem.
Elem, NECU i NE ZELIM da budem volonter, zato sto nemam uslove za volontiranje. Pokusala sam i nisam uspela, jer niko od lica koja me izdrzavaju nema potreban novac za put, hranu, odecu i sve sto mi je tamo bilo potrebno, ali o tome cu sutra da pisem, ima tu dosta da se pise, o tom mom iskustvu u gradskoj upravi.
I dok se svi spremaju za Dane, dok moja Dzi putuje kuci, dok jedni objavljuju konkurse, drugi se javljaju na iste, dok drugarice popodne piju kafu, okrecu solju i pricaju o svemu i svacemu, dok mi svi savetuju da se uclanim u stranku i sada vec kritikuju sto ih nisam poslusala da se uclanim u SPS, kad je bilo VREME, dok smatraju da ja ne trazim posao, vec samo tako postojim u toj kuci, dok misle kako ne radim ama bas nista u zivotu, dok se pitaju da li cu u pedesetoj da se probudim kao cobanica na nekom proplanku koja ce tek tad shvatiti da je trebalo da volontira, ja se pitam vredi li ista odgovarati na sve to. Vredi li im objasnjavati gde ja uopste zivim?
I stvarno se pitam-odakle ljudima pravo da govore drugima sta ce u zivotu da rade?
Da, ja sam se pitala za neke ljude zasto nece da volontiraju, a onda kada sam osetila to na svojoj kozi, istim tim ljudima sam poslala jedno veliko sapatnicko IZVINI.
I odakle njima pravo da o meni bilo sta misle? Stvarno, da imam priliku da budem neka SUPERGIRL, moja super moc bi bila da ljudima zabranim da o meni uopste razmisljaju.
Ali, ja jesam SUPERGIRL. I znate, sta? Jednog dana cu ih stvarno ostaviti neme. Zapusicu im ta prljava usta jednom zauvek i nece im nikada vise pasti na pamet da pricaju sta sam i kakva sam.
Ja znam ko sam. I jednom kad budem nosila pusku, dokazacu im da sa svojih 45kg i pesnickom dusom mogu da nosim pusku. I hocu da nosim pusku! I mozda cu nabaciti koji kg da bih mogla da nosim pusku! I moci cu da uradim 500 trbusnjaka. Moci cu! Kao sto su svi rekli da nikad necu zavrsiti pravo, ja sam ga iz inata zavrsila i dokazala sam da mogu! Tako cu da dokazem da mi stranka ne treba i tada cu im reci da se svi poljube u svoje stranacke guzice I moci cu da trcim koliko mi se kaze. I da vicem. I da me se plase. Eto. I da bijem! I da im nikad vise ne padne na pamet da mi se udvaraju ili ce se zvati crveno po celom licu.
Kada mi je umro otac, brat mi je rekao:"Slusaj me dobro, sada su svi tu. Neko vreme ce da dolaze, onda ce da zovu, a onda vise nece ni zvati. E, onda ces shvatiti da sve moras sama."
I zaista, poceli su da se ponasaju kao da se nista nije dogodilo ili se dogodilo, pa je sad zabranjeno o tome pricati, strasno je i pitati da li smo dobro, da li nam je nesto potrebno.
Znam, svi imaju svoje zivote i meni je drago zbog toga i zelim im svu srecu ovog sveta, jer ih volim, onako kako ih je i moj otac voleo.
I u velikoj nesreci i u velikoj sreci, padaju maske i shvatis ko su oni pravi, a ko ne. Ovo sto danas ovde pisem i o cemu cu narednih dana nastavljati je za sve moje ljude koji su bili uz mene i bez kojih ne znam sta bih sa sobom ucinila. Uz sve jezive stvari, koje su propratile tatin odlazak, bice mi se rascepkalo u komadice, koje je trebalo sastavljati. Jos uvek se sastavljam, a ne bih ni toliko bila cela, da nije bilo njih. Mojih ljudi.
Isti onaj brat sa pocetka price, posle jedno mesec dana,u naletu besa, zbog ljudi koji su ga izneverili, rekao je: "Za nju, ja cu da ucinim sve."
I zaista, za mene cini sve. Za mene i za mamu cini sve. Mozda bas zato sto je doziveo isto. Sa 21 godinom odrastao je za jednu noc. Sve brige pale su na njega. I nikada ga nisam cula da kuka. Nikada ga nisam videla da mu je tesko, posle napornog radnog dana, radi drugi naporan posao, kako bi platio racune i majci lekove. Uz sve to, stize da svakog dana dodje da proveri da li smo mama i ja dobro i da li nam nesto treba. On je onaj koji jedva skrpi da ode na more na sedam dana, posle cetiri godine, da se odmori od svega, a onda svako vece odande zove svoju mamu i moju mamu, da proveri kako su. On je onaj koji nikad ne odustaje. I nikada mu se necu na adekvatan nacin oduziti zbog toga sto brine o mami i kad ja nisam tu i sto za mene zaista cini sve. Za mene je to sve, jedno veliko sve, kada ti neko obeca nesto i onda ispuni, uz sve probleme koje ima, uspeva i na tebe da misli svakodnevno, ne racunajuci na vreme koje prolazi, zato sto zna da vreme neke rane ne izleci nikad. On je jedno sjajno mlado bice, za koje se plasim da ce se povrediti tom svojom dobrotom, jer ima mnogo cestitog i ljudskog u sebi, a svet to ne podnosi. On stoji na toj reci, na toj jakoj, cvrstoj reci koju da.
Kada mi se otac razboleo, kada je i psihicki poceo da slabi, retko ko nam je vrata otvarao. Neke sam morala da zovem, da dodju da pomognu. A neki su jednostavno svoj zivot ostavljali po strani da bi bili uz nas. Kada sam imala problem oko upisa godine, vecito pitanje-budzet ili samofinansiranje, oni su rekli da dok je njih, ja cu taj fakultet zavrsiti, da nece dozvoliti da ga napusitim, ako padnem sa budzeta, oni ce mi platiti skolovanje, samo da uspem da upisem tu cetvrtu godinu. O, moji divni ljudi! Moja sestra i moj zet! Oni koju su uvek verovali u mene! Oni su primer ljudi koji uporno se trude da sutra bolje bude! Ni iz cega stvorili su bajkovit svet za svoje klince. Moj otac je stalno govorio da ima utisak da ima samo njih i da samo na njih moze da se osloni. Kada je imao operaciju, mnogi nisu znali da nemamo dinara u kuci, da su njemu potrebni lekovi, da treba neko da ga vozi na tu operaciju, a imali su studenta, na prvoj godini fakulteta. Oni su se ponudili, ta moja sestra, kao rodjena sestra mi je, kao najrodjenije na svetu su mi njih dvoje, svetle tacke su mi i znam, na kom god kraju sveta sutra bila, ja znam da ce oni biti tu za mene. Oni su jedni od one endemske vrste ljudi, koji se ne povlace kad je tesko, koji ne osudjuju kad je tesko, vec cvrsto stanu u odbranu slabijeg, bezuslovno, ne trazeci nista za uzvrat, ne trazeci zahvalnost, ne trazeci nista. Ti moji ljudi bore se hrabro, padaju i podizu se, samo za decu, za njihovu decu, za te buduce ljude, ali u svemu tome stizu da dodju, da zovu, da pozale i otplacu, da nas zasmeju i da uvek budu tu.
Za moju tetku, koja, cim se probudi, uzima u ruke telefon da pita kako smo mama i ja, napusta svoj zivot i provodi dane sa mojom mamom.
Za mog brata koji je preuzeo odgovornost za sta bi retko ko imao hrabrosti. Da resava problem sa losim ljudima i njihovim lazima, koje su plasirali, koristeci ocevu smrt.
Za moju kumu, moje sunce, moj oslonac, moju pomoc najvecu, za onu koja je svako vece spavala kod mene, kako bi mi pomogla da zaboravim onu scenu...da izlecim sve propratne traume, strahove i vratim se onome sto sam bila. Za nju, koja je sad kilometrima daleko, a tako je blizu,za svaku moju suzu i svaki moj osmeh. Za nju, koja je svoj zivot i svoje probleme ostavila po strani, svoje ispite, svoje obaveze, svoje prijatelje, svoju srecu, za nju, koja je pomogla da moji losi snovi nestanu.
Za moju polovinu, moju puzlu, moje stabilno, najcvrsce bice, za moju podrsku i hrabrost najvecu...za njega, koji je podelio moj strah na pola, moj bol na pola i ostajao budan po celu noc, dezurao, kako bi me smirio kad kosmari pocnu, da se ne ugusim sopstvenim suzama. Za njega, koji mi je pomogao da ne dizem ruku na sebe, vec da odlucno uperim mac u one koji me povredjuju. Za njega, koji me je naucio da napravim selekciju medju ljudima i odaberem one prave, vredne, na koje cu da trosim i slabost i moc. Za njega, koji u mene veruje. Za njega, koji radi po dvanaest sati dnevno i kuci dolazi sa osmehom, bez ijedne reci o poslu, bez ijedne zalbe, i crte na licu, koja bi pokazala da je tesko. Za njega, koji za moj osmeh cini sve.
Za nju, moju snagu, moje sve na svetu, moj koren,moju heroinu, za onu koja nikada nije sebe stavila na prvo mesto. Za onu koja je godinama krila probleme od mene, kako bi me sacuvala od ruznih stvari, dok sam spremala ispite. Za onu koja se stalno smeje, kako bi mi pokazala da je dobro. Za onu koja za mene zivi. Za onu koja godinama nije sebi kupila nista, kako bih ja imala, koja je nekad gladovala, da bih ja imala, za onu koja je zime podnosila bez zimske jakne i cipela, kako bi se studentu platile knjige. Za onu, koja je radila bedne poslove, posle kojih je u ispruzenu ruku dobijala sicu, da sama prebrojava, za onu koja je svaki put to pretrpela kako bismo imali za hleb.Za nju, moj ponos, moje sve, za nju, koja nikada nije poklekla, od koje nikada nisam cula da ne zna kako ce sutra, za nju, koja je imala duge sate cutnje u kojima je samo ona znala sta se zbiva. Za nju, koju je zivot pretukao, prebio, izokretao naopacke milion puta, za nju, koja se podigla i nastavila dalje.
Za njega.
- Zar si lud da poverujes da ce ovo sto si ucinio sa mnom odluciti bitku?
- Ako ne odluci ovu danas, odlucice neku sutrasnju.
- Sta je to, kazi mi, tako skupo, skuplje od glave? Za sta ti danas dajes svoju glavu?
- Ja sam svoju glavu, cestiti care, dao za svoju rec.
- O, Boze, sto ne mogu da se nasmejem...To sto ti glavom placas svoju rec ne znaci da je tvoja rec skupa, vec da je tvoja glava jeftina.
Dok sam jutros setala psa, zapitala sam se da li je moguce da je nas narod toliko besposlen- ili svi rade popodnevnu smenu ili svi imaju privatan biznis. Cinjenice su sledece: svi su u nekom brendu, sto moze znaciti samo dve stvari- ili da imaju para za brendove ili nose teske kopije. Nisam strucnjak za air max outfit niti bilo kakav outfit, ali cim to neko nosi, znaci da mu je brend veoma vazan, sto implicira da mu nije zao novca koji daje kupujuci etiketu, makar bila i fejk, vazno je da preko cele stvari pise NIKE. Dalje: ispred kafica parkirane bembare,i to onako posred sora, da svi vide. Uz takav auto verovatno ide ona muzika tipa "rodices mu sina kralja kokaina", da su devedesete, ali posto nisu, mozemo cuti, kao sto sam ja danas cula, kad je neka crna strela proletela pored mene "na kozi Balkan istetoviran, u srcu majka rodjena, vuce me nostalgija, nasi ljudi Srbija".
Sta, kog djavola, prica ta pesma? Kao opicis svoje blesavo ozvucenje i kao otvoris prozore da te svi vide i cuju i kao pevas to i kao svi misle kako si ti baja koji je dosao iz nekog napicenog inostranstva i kao nostalgican si i prokleto presrecan, castio bi celu kafanu od srece, ali neces,jer u stvari si iz neke teske provincije i ta ti glupost na tockovima treba da bi izlecio svoje komplekse. OmB.
I tako oni sede besposleni, kad prodje neka devojka, odmah svi kolektivno okrecu glave, komentarisu, bez pardona dobacuju...
Dakle, ovo sigurno nisu ni studenti, jer su prestari da bi bili studenti, mozda su apsolventi, ali sada je ispitni rok, tako da, mislim da ipak nemaju veze vise sa skolovanjem. A ono sto svakako nikada nece nauciti i da imaju neke velike skole, to je kultura, tako nepoznat pojam za njih.
I onda ti dodjem na red ja, da prodjem sa svojim psom pored horde balkanskih srbendi i cujem gomilu gluposti upucene na racun moje "setnje", kao koga to setam, sebe ili psa, da li bih htela da me neko od njih proseta, dodji mala da popijemo pice jedno, dva.
Ja, za razliku od vas, svog kera setam.
Srbijo, ja tebe stvarno volim, ali prestani, bre vise da lazes kako ti sve za nas dajes, kako si se zbog nas, obicnih gradjana, zaduzila i do guse si u kreditima, kako je skolovanje besplatno...zar ne vidis da se u tebe kunu samo oni koji u stvari ne postuju tvoje zakone, jer im odgovaras, posto ne intervenises kad se ti zakoni iskuliraju?
U stvari, kriza se, ne oseca u onom delu koji se tice lica sa dva drzavljanstva. Tu je stavr sledeca-u jednoj zemlji je radnik, a u drugoj je baja do jaja koji po ceo dan sedi po kaficima i komentarise posten svet koji prolazi pored njega. To i nije tako lose-kao neko vreme si pepeljuga, a onda si neko vreme princeza i to bez magije. To je jedan scenario. Drugi scenario je ako ti je neko od tvojih u "tudjini", pa ti salje pare, e onda si princeza svakog dana u godini, vozis besna kola i ponizavas pepeljuge koje se voze gradskim i vole da idu u skolu.
Treca varijanta je da si sam svoj baja. Imas firmu za uvoz, izvoz, prevoz, iznos, unos, prebeg, sve sto zatreba.
Zapravo, ima tu mnogo varijanti, a nema bas sad vremena da ih nabrajam, moram da spremim rucak.
E, sad, verovatno ostaje pitanje-STA JA RADIM TAKO BESPOSLENA, kad imam vremena da se setam s kucom po gradu. Sta,ja sam kao bolja nesto od njih, koji bespolicare..?
Sto se mene tice, odgovor je jasan- biro rules, bejbe!
Svedoci smo vremena u kojem su vrednosti sklonjene pod tepih, a na tron postavljene novotarije pridosle ko zna odakle. Zapostavljamo tradiciju, a zaklinjemo se u nesto nepoznato, ne trudeci se cak ni da se posvetimo razmisljanju o (ne)postojecoj satisfakciji koja ce iz toga proizici. Sta to ljude ispunjava kada citaju knjige cija se vrednost meri upotrebom ili primenom u estetskom smislu, kao-koliko si kul, zargonski receno, ako citas odredjenu literaturu, nosis je kao acssessories na plazu, basic ili must have...?
Jednom prilikom, knjizevni kriticar Aleksandar Jerkov, u ostroj osudi danasnjih i ovdasnjih pisaca, rekao je:
"Živimo kao neki poludivlji svet i pitamo se da li ima još neka voditeljka nekog od najglupljih programa u najnovijoj istoriji medija da i ona napiše nešto pa da mi svi odušveljeno gledamo kakva je to književnost i da u istoriju svetske književnosti upišemo novu kategoriju - voditeljska književnost".
Nikada ne osudjujem pre nego sto procitam, a imala sam priliku da zapocnem da citam neke od knjiga iz kategorije, kako to Jerkov naziva, voditeljske knjizevnosti i sve se zavrsilo tu-na pocetku. Dakle, sada kritikujem zato sto sam se jako mucila citajuci redove knjiga koje su napisale zene, kojima, pa, hajde,mozda to i jeste bio san citavog zivota da objave knjigu, a mozda i samo zele da zarade. Njihovi povodi se razlikuju, verujem.
Necu pominjati njihova imena, jer ne vrede toliko da bi se spomenule. Mene manje brinu one. Takvi ce postojati svakako, ali ono sto oni stvore, to je ta citava horda pomahnitalih zena koje te knjige svrstavaju u kategoriju "must have" i u svojim pretrpanim torbama nose te sarene knjizice, koje uz lepezu i sesir nose na plazu.
Znate, takve knjige idu uz apsolutno sve dogadjaje. Ako zelite da neku zenu odusevite, poklonite joj za rodjendan, osmi mart, krstenje, kao iskupljenje za svadju, a mozda uz tu knjigu dobijete i cd cak! One su pogodne za leto, kao acssessories za plazu, koji sam vec pomenula, jer to su prave letnje mozaknapasu knjige, a tek to ne shvatam cemu-kad je ionako nekim ljudima mozak off tokom citave godine. One su i jesenje knjige, jer lece taj bol zbog ispracanja leta. O, svakako su zimske, jer nam pomazu, dok sneg veje napolju, da se ususkano izgubimo u njihovim vedrim redovima.
Pa, sto su onda takve knjige lose, kad imaju toliko dobrih strana?
Zato sto ne podsticu razmisljanje. Daju neku blesavu iluziju o tome kako je zivot jedna idilicna prica sa mnogo preokreta, pri cemu se citalac neminovno poistovecuje sa nekom od junaka ili junakinja. I sve sto u meni probudi takav sadrzaj je-ravnodusnost. Pisci bi trebalo da budu mastoviti, da znaju od najobicnije stvari da naprave nezamislivu, a od najneobicnije da nacine jednostavnu. U knjigama volim ono neocekivano, izmisljeno, ono sto te ostavlja u soku,a sa poentom, ono sto moze samo taj pisac na taj nacin da ti objasni i nijedan drugi. Volim tu energiju koju knjiga prenosi, posle koji si mnogo bogat nekim novim iskustvom, cudnom tvorevinom zvanom zadovoljstvo.
Danas, postoji mnogo kvalitetnih pisaca, ali na nasu veliku zalost, sami moramo da ih trazimo, da iskopamo informacije o njima i njihovim knjigama. Takvi gotovo nikada nisu medijski eksponirani, njih oni reklamirani i popularni obicno ne vole i koriste svaku priliku da ih sabotiraju.
E, sad, znamo svi sve to, ja nisam izmislila toplu vodu.
Ono sto ne znamo je-kako se nositi s tim?
Licno, pisem zbog sebe. Ali, smatram da sam tek na pocetku, jednom velikom i dugom pocetku. Meni je ipak potrebna odredjena doza podrske, kritike i nadmetanja. Nekim velikanima to nije potrebno, oni mogu ostati u senci neprestano, jer imaju svoj krug citaoca i nije im potrebna nikakva vrsta priznanja osim sopstvene satisfakcije kada se delo stvori. Pitam se-da li je to u redu-da se takvi povlace i ostaju u tom svom krugu-da li im drustvo ipak duguje nesto vise?
Koliko smo kao nacija svesni posledica toga, koje zatrpavamo pod tepih?
I da li da se uzdam u to da u svakoj generaciji ima izroda koji nece posegnuti za tim knjigama, vec ce citati one iz kojih mogu nesto i da nauce?
Toliko je tanana njena opna da mi je tesko i da pomislim samo na njeno ojacanje. Kako? Kako to cine ljudi?
Cesto se pitam izgedaju li ovako svi ljudi koji su izgubili svoje ljude? Ili samo oni slabi? Ljudi mi kazu da sam jaka, ali ja mislim da ne izgledam tako. Ne umem vise jednako da se smejem, dugo da se smejem, a ne mogu i ne zelim da objasnjavam drugima zasto sam takva. Tako bih bila slaba. A pokazati slabost, da li je to neki greh?
Celog zivota nas muce nekim stegama, zakonitostima, stvarima koje moras, stvarima koje ne smes i onda se ti u svojoj dvadesetpetoj zapitas zasto od sebe neprestano ocekujes nesto sto moras, umesto da pokusas da shvatis sta je to sto stvarno zelis, onako jako iz ciste duse, one bez opne.
Uvek sam morala da budem dobro dete, vaspitanje je mojim roditeljima bilo na prvom mestu. To znaci-da u gostima sedis ustogljeno, pravih ledja i podignute glave, da ti slucajno nije palo na pamet da uzmes vise od jedne bombone kad te ponude, da slucajno ne kazes da si gladan, jer bozemoj to je sramota, kao da te kod kuce nisu nahranili. Kako bih bila "dobro dete u vrticu", naucili su me da citam i pisem jos pre polaska u vrtic. Oni danas smatraju da sam ja to tako sama htela, sto nije iskljuceno (iako verujem u svoju verziju), jer sam ih kasnije terorisala citanjem slikovnica naglas celo vece, dok ne zaspim.
A tek batine. Jao, te batine-od svih ukucana, a nekad i u gostima, pa posle kod kuce duple batine dobijes, jer si dozvolio sebi toliki bezobrazluk da te u gostima batinaju. Uz batine je uvek islo pitanje "hoces li slusati?" I ti bez pogovora kazes "hocu, hocu". I celog zivota to o slusanju. Najveca kazna za mene, ona s najvise ponizenja, bila je da sedim na kaucu u dnevnoj, gledam u pod i cutim, dok mi ne kazu da mogu da odem u sobu. Cutanje-to je bila kazna koja je najvise bolela.
Kad sam posla u skolu, svi su ocekivali da budem dobar djak. Moj otac me je retko hvalio, pa sam ja, za razliku od druge dece, morala da izmisljam raznorazne stvari kako bih ga odusevila. Tako sam ja izmisljala pesme.
Bila sam mnogo dobar djak i u gimnaziji i bili su bas, bas ponosni na mene.
I onda, nemoj da se zaljubis, nikad neces zavrsiti skolu. Nemoj slucajno da s druzis s nekim ko se tuce ili pije, nedajboze drogira. Nemoj da ti je palo na pamet kad se posvadjas s nekim, da places. Plac je nesto strasno, moras da ostanes ponosna! Ako te neko napadne, odmah se sklanjaj, bezi, strano je ruzno tuci se, a ako nece da te ostavi, moras da mu vratis, nemoj tu da gledas sa strane ko ce da ti pomogne, u zivotu uvek imas samo sebe! U prilog tome, isli su uplaceni treninzi karatea, na kojima sam skakutala kao balerina, jer sam pre toga igrala balet i znala da se ponasam samo kao balerina! "Ti si moj sin, nemoj da me razocaras", govorio je otac. Kad ti je tesko, niko nikada ne sme to da vidi!
E, kad je trebalo da upisem fakultet, znala sam da i tu MORAM da budem najbolja. Razocarala sam citav svet, pa i sebe, kada sam umesto knjizevnosti, upisala pravo. Ali, razocarenje je jenjavalo, jer sam bila jedna od najboljih na spisku, budzet, dom, sve po redu. Faks u roku, nase dete jedan od najboljih studenata, ponos roditelja.
A onda to dete stane i razmisli, jer, zahvaljujuci drzavi, sada ima mnogo vremena za razmisljanje. Gde mi je to vreme proslo? U neprestanoj jurnjavi za atributom "dobar". Djak, student, dete. Sta god. I citav nam zivot prodje u tome da radimo sto moramo, po svaku cenu, sada, odmah, bez opustanja, hoces u setnju, ne mogu, moram da ucim, hoces da izadjes, ne mogu, moram na predavanja sutra, hoces da se ljubimo, ne mogu, moram da zavrsim faks.
A sada, sada jednostavno zelim da budem. Ne dobra, ne najbolja, samo da budem, postojim, onako pravo, bez trzanja od strane same sebe. Sada cu da radim ono sto volim. Iako sam se vec milion puta zapitala da li je to u redu. Tesko je, kada toliko godina zivis u obaranju sopstvenih rekorda u tome koliko si u stanju da izdrzis pritisak, da nastavis dalje bez grca.
U nekim situacijama sam morala, nisam imala izbor, samo sam zelela da budem jos bolja, da bolesnom ocu izmamim osmeh. Zelela sam da bude preponosan na mene. I uvek sam od sebe zahtevala vise.
Samo zelim, od svoje devete godine zivota, da budem pisac.
I zato hocu, da oslobodim tu pticu iz grudi, neka leti slobodno, neka me vodi po neslucenim visinama lepe pisane reci.
Ne mogu da shvatim sta to Bog radi i kakve konce vuce, mozda i zabusava, a mozda i ja nisam dosledna u svojoj veri. I kako covek ikad moze biti siguran da je neki put pravi? Da li da verujem ili ne? Naidju dani kada stvarno verujem i zahvaljujem i molim se, a onda dodju dani kada se zapitam da li me je ikad taj Bog cuo? Da li je on zaista dobar? Jedan od takvih dana desio se pre tacno pet godina. Znam da je moje suze nece vratiti, ali silno zelim da ona zivi kroz moje reci, vase usi, nas govor i nase misli. I taman kad mislim da je bilo dovoljno opomena, vrati se to nesto kao kletva, kao tornado i okrene zivot iz korena, naravno, uvek ima prezivelih, da bi ih vecno boleo odlazak onih koje su voleli. Kazem "odlazak" zato sto zelim da verujem da oni koji odu, odlaze samo privremeno i na neki neobican nacin nam se vracaju u zivot, kroz zvuke, kroz snove, price i secanja, na kraju krajeva, evo, i ovim ih putem vracam, sve do trenutka kad cemo se ponovo sresti.
Svake godine, pricala sam Ti nesto novo, mozda i staro, jer nisam sklona nekim revolucionarnim inovacijama, kad boli, boli me uvek na onaj stari nacin, ali ove godine, posebno ove godine, boli me na jos stariji nacin, izvornom jacinom bola, onog koji se nije izlizao, koji je pun u svojoj snazi, onaj tek rodjeni i uvek jednako jak kao kad se stvorio. Ove godine, ostala sam bez svog temelja, sveta, ponosa. I opet se pitam-gde je bio Bog? Zar Bog nije trebalo da mu pomogne, da to ne ucini? On je bio najbolji covek na svetu, najbolja osoba koju sam poznavala. Mozda bi trebalo da zahvalim Bogu na ovome-hvala ti, Boze, sto sam imala najboljeg oca na svetu.
I, na danasnji dan, kada Te se svi secaju u isto vreme, ja zelim jos da Te zamolim da ga cuvas. Ne znam kako je u tom vasem svetu, ali se nadam da se secate samo lepih stvari, da su one lose ostale na ovom, gde su i stvorene. Kazu da vreme leci sve, nisam u to sigurna, to vreme nece nikada promeniti cinjenicu da Te je tog dana neko jednim udarcem automobila izbrisao sa lica zemlje. Nemam drugi nacin da Te ozivim, osim kroz svoje reci i svoje pesme i zelim, samo jako zelim, da se ne secas niceg loseg.
Oprosti sto placem, samo ne mogu vise da podnesem ni ljudske ni bozije gluposti. Ko tu gresi? Ili i covek i Bog samo pokusavaju da ucine dobre stvari, koje se medjusobno potiru i daju beskrajne provalije bola, kroz koje godinama propadamo?
Marina, opet cu Ti pozeleti da mirno sanjas. I znaj da se jos uvek secam Tvog smeha i Tvog pogleda, cistog kao suza. I sve to kao kroz maglu, ali uspevam da Te dozovem.
Rekli su da je to sudbina, da mora tako, da su to stvari koje se ne mogu promeniti...ali mi niko nije rekao zasto...njenih trinaest godina...u nepovrat...
Jutro zapocinje pogledom na brda koja uranjaju u maglu
oblaka, transformisuci se u nejaka stvorenja koja su odolela pritisku jaceg.
Jedna sam od onih koji zive tri meseca leta, a ostatak godine provode cekajuci
to leto. Ipak, umem u svemu da vidim ono najlepse. Kisa uglavnom budi neka losa
osecanja, jer nas podseca na jesen, na
kraj godisnjih odmora, na pocetak skole, na nove obaveze, pripreme za zimu i
sve to u poredjenju sa onom junskom euforijom, aktivira receptore za
razocaranost. Mozda nisam najbolja osoba koja ce govoriti o sreci, ali bas zato
sto sam u zovotu prezivela mnoge lose stvari, mislim da moj glas mozda ipak
treba cuti. Ljudi treba da shvate da je svaki dan zaista dragocen i da zivot za
cas isklizne iz ruku, ne drzite ga vise vi, vise ga ni ne vidite, a onda ni on
ne vidi vas. Mozda ne umem na najbolji nacin da pricam o sreci, zato sto me
mnogi smatraju osobom koja u zivotu nije imala srece. No, mene nije briga kako
me ljudi vide i kako me zivot vidi, ni sta je on za mene pripremio, ja samo
zelim da zivim.
Ranije, kada nisam znala sta su stvarni problemi u zivotu,
kisu sam dozivljavala kao povod za celodnevno tugovanje i oplakivanje sopstvene
sudbine sto on voli drugu, a ne mene, ili sto ja nemam sto drugi imaju i zasto
je zivot tako strasno nepravedan. A onda su naisli stvarni zivotni problemi.
Tada vam nije dosadno i nemate vremena za celodnevno kukanje. Tada vas zivot
osamari i kao da kaze: "Samo sad sam tu. I nikad vise." Ne mogu to
ljudi da shvate. Oni misle kako je meni bas super sto ovako mogu da pricam,
blago meni, kako li sam samo srecna, kako nemam pojma o zivotu, jer imam taj
pozitivan stav. Takvi zivot provode odbacujuci ga, utapajuci dane u alkoholu,
igli, koki, skanku...Jedna sam od onih koji su prosli kroz takve faze. Danas se
kajem sto sam tih dana pomisljala da sam tuzna, da nemam lep zivot i da nemam
sve u zivotu. Kad sam pocela stvarno da gubim komadice svog zivota, shvatila
sam da i od loseg ima ono najgore koje ne mozete ni da zamislite. Zato sad
stoicki podnosim sve, sa osmehom, pa neka se pitaju zasto se smejem, odakle mi hrabrosti,
nemam ni stida ni srama, ja se smejem, govorim o zivotu i srecu, kako li me
nije sramota, kakva sam ja to osoba...U svemu tome vidim samo uspesan pokusaj
da se oporavim od trauma i nastavim dalje. Kad pocnem da sumnjam u sebe i
upadnem u ponore svojih tuga, cinim sve da se sto pre podignem i nateram sebe
da prevazidjem. Ne mogu promeniti svet, ne mogu promeniti ljude, ali mogu
promeniti sebe.
Danas, kisa je za mene samo jos jedan od cudnih postupaka
prirode kojima se divim. I kisa vise nije akter koji me podvodi pod svoje
zakone, vec je kisa ta koja ulazi u moj dan, ja joj dopustam da udje, bude
primecena i obuhvacena mojim pogledom i mislima.
Ova kisa je uspela da na tridesetak minuta zaustavi grad.
Mnogi pesaci i vozaci ostali su zatoceni u njenoj reci. Neki od njih nisu
stigli na vreme na posao, neki nisu stigli na vreme kuci, na ispit, u skolu, na
sastanak. Kisa je uspela da zaustavi vreme svojim ujednacenim taktovima. Kao da
je rekla:"Gledaj me. Sad sam i mozda nikada vise." Tih mesec dana, padala
je svakodnevno, ljudi nisu mogli da idu na posao, djaci nisu isli u skolu. A
onda, doslo je susno leto, ministri su pricali o vanrednom stanju,
poljoprivrednici o gubicima, obican narod o nesnosnimm vrucinama, neki su
radili sa skracenom radnim vremenom, neki uopste nisu radili. Mozda sve to
govori o tome koliko smo mi ljudi teski. Mozda sve to govori samo o nama.
Pronaci cemo izgovor u bilo cemu, zato sto ne znamo da uzivamo u tom suncu, u
toj kisi, zato sto nam stalno treba neki razlog u zovotu zbog cega cemo se
neprestano zaliti i biti letargicni danima.
Mozda treba da stanemo i kazemo da smo srecni, da sapnemo
sebi sve pozitivne strane nasih zivota, samo treba da otvorimo oci i vidimo ih.
I najnesrecniji covek ima neki razlog za srecu, ali ga drustvo pogresno
etiketira, zato sto stalno imamo neke blesave predrasude o tome sta je
pozitivno, a sta ne, sta nas to cini srecnim ljudima, a sta ne.
Mozes da budes najbolji, mozes da budes sve sto pozelis,
ovaj svet je dovoljno velik, ovaj svet je dovoljno sarolik da ti posalje jako
sunce koje ce te preplaviti toplinom kosmosa, pa ohladiti iznenadnom kisom, na
kojoj ces se smejati i iz sveg glasa pevati.
