DOBRA DELA

Nismo jaki onoliko koliko snage mozemo da pruzimo, vec smo jaki onoliko koliko smo udaraca u stanju da stoicki istrpimo.

Muhamed Ali je, kada su ga pitali koliko trbusnjaka moze da uradi, odgovorio da ih ne broji, vec pocinje da broji tek kada pocne bol. Koliko smo jaki pokazuje upravo taj trenutak kad krene neizdrziv bol, a mi ga uprkos svemu, izdrzavamo. Ta nasa sposobnost da trpimo bez obzira na jacinu bola, da izdrzavamo bez suza, to nas cini drugacijima u odnosu na ostale. Kazu da je nemoguce da neke zivotne traume ne ostave trag na coveka. Amerikanci za to imaju adekvatnu rec:Bullshit! Onoliko koliko mi dozvolimo da nas nesto pokrene, toliko ce to isto imati uticaja na nas. Kada je uopstavanje u pitanju, ne slusam psihologe. Sigurna sam da ce odredjena stvar da me pogodi samo onoliko koliko joj dozvolim. Ako moja snaga bude jaca od snage nekog dogadjaja, pobedicu. Ucila sam godinama da nikome ne dozvolim da primeti, da vidi, ponekad sasvim smireno pricala o teskim stvarima koje mi se dogadjaju i tome sam i druge naucila da se prema meni odnose normalno, bez da me zale i bez da razmisljaju kako ce nesto na mene uticati. Postoji jedna jedina osoba, kojoj pokazujem slabosti. Nemam ni brata, ni sestru i to je strasan teret koji nosim kroz zivot, jer, koliko god se ja za nekoga vezem, taj neko ima nekog svog rodjenog i ja njemu nikada necu biti isto sto i on meni. I celog zivota trazim nekoga kome cu ja biti najvaznija, ko ce me stititi, ko ce uvek biti tu. Niko nikada nije bezuslovno tu. Niko. No, strasno je kad vidim brata i sestru, rodjene, kako zive kao najveci neprijatelji. Ljubomora, svadje, stalno neke drame... E, svadje. To ne mogu da shvatim. U mojoj kuci, medju mojim roditeljima, nikada nije bilo te vike, dranja, nikad nisu cutali jedno na drugo, u smislu da ne pricaju danima, nikada. I kada bi se posvadjali, cinili bi to tako da ja nikada ne saznam.Moja mama nikada nije plakala, nikad mi nije panicila, uvek me je ohrabrivala, hvalila i kada pogresim, pomagala mi da se izborim sa neuspehom i stvorim novi uspeh, gradila mi je samopouzdanje. Kada bi nastao problem, nikada nisam osetila da su uplaseni, iako su u sebi verovatno trnuli od beznadja. No, postoje majke koje svoju decu neprestano opterecuju svojim problemima. Kada se detetu desi nesto lose, na primer, losa ocena, one ga kaznjavaju i ucenjuju. Kao da je dobiti trojku nesto najgore na svetu! Ne daju im da izlaze, oduzimaju im telefone, tuku ih u godinama kada bi to dete moglo da se okrene i nikad se vise ne vrati, jer je postalo svoj covek. I ja takve osobe ne razumem. Da rodjenom detetu ubijaju samopouzdanje i svakodnevnicu ispunjavaju nekim negativnim vibracijama. Takve osobe nikada nece shvatiti da postoje u zivotu mnogo gore stvari od toga da ti dete dobije keca. One od kojih ti se vristi. One od kojih povracas. One od kojih ne spavas. One od kojih molis Boga da promeni zakone za osobe koje su digle ruku na sebe. One od kojih sutra mozda ostanes na ulici. One zbog kojih spavas sa nozem ispod jastuka. One zbog kojih nikada nikome ne smes da priznas koliko su strasne, jer te je strah da ces tek tad, kad izgovoris, shvatiti njihov intenzitet.

Snaga nije nesto sa cime se radjamo. Snagu ucimo. Potrebni su nam padovi. Potrebno je da odlikas dobije slabu ocenu. Potrebno je da se potucemo nekad i setamo s modricama. Potrebno je da shvatimo da dogadjaje ne mozemo kontrolisati. Mi mozemo dati sve od sebe, a ako se desi neuspeh, gledajmo na to kao na nesto sto ce nas ojacati. Nama su mame i babe celog zivota govorile-nemoj na tobogan, razbices glavu, nemoj na Tisu, tamo se deca dave, ne diraj ovo, ne diraj ono, na kraju ni ne pitaj nista. I zato, ja sam odrasla kao jedna velika kukavica. Plasila sam se struje, vode, visine, svega. A onda sam upoznala ljude. I shvatila da jedan covek moze biti strasniji od napona od 320 V. I odlucila da se ne plasim vise nikoga. Ljudi su najvece zveri. Medju njima postoje pravi lesinari koji zele da vam upropaste zivot. 

Ljudi ce, bez obzira na to, sta su vam, govoriti kako ste losi, kako ne mozete nesto da uradite, govorice, kada imate dve trojke, kako losi djaci poput vas, nikada nisu promenili svet, a ja se pitam-da li uopste znamo kakav je ko bio djak od svih svetskih legendi koje znamo? Covek koji je promenio zivote svih nas, Steve Jobs, uopste nije zavrsio koledz, a ostao je i ostace vazna licnost za svet. Zato, koliko god u vas sumnjali, vi budite najbolje od onoga sto mozete da budete. Dajte najveci deo svoje snage i nikada ne sumnjajte da mozete vise. I kada vam ljudi budu govorili kako ste nesposobni, kako ne umete, kako gresite neprestano, kako ste vi krivi za sve, okrenite se i pokazite ko vi u stvari jeste. Niko, ko sumnja u vas, nije vredan toga da ga poslusate. 

I svakome ko misli da nesto ne moze, reci cu sto i sebi. Samo ti si taj ko moze da odluci mozes li nesto. Kada sam pocela da trcim, na pola bih govorila da ne mogu, a onda me je decko pozurivao, gurao, vikao kako ja to mogu, kako ja nisam slabic, kako je sve u glavi. I onda bih nastavila, slusala njegove reci, umesto bola i negativnih misli i uspela da istrcim jos toliko.Samo zato sto u zivotu neke stvari radite prvi put, ne znaci da ih ne znate, ne znaci da nikada u njima necete biti dobri. To znaci da vam se pruzila nova sansa, da jos nesto u zivotu postignete. Nista nije nemoguce. Svet je skrojen za tebe. Mozes da uzmes sve od njega, ukoliko das sve od sebe. Ne boli neuspeh toliko, koliko boli propustena sansa, zato sto si ti ili neko drugi sumnjao u ono sto jesi i sto mozes.

Ne opredeljuje nas ni poreklo, ni teritorija, ni rasa, ni vera, ni porodica. Jednom, kad odrastes, shvatis da su svi ti faktori jos uvek deo tebe, jer ti to dozvoljavas, a ono sto te zaista opredeljuje je ono sto nosis u sebi.

Tvoja snaga. Ojacaj je. Oslobodi je. Napravi zid od snage oko sebe. Videces da su sve stvari pobedive, a da je zivot najveci neprijatelj i on je taj koji te iskusava. 

Videces kolika snaga lezi u tebi.

Probudi je i iskoristi!

Pripreme za vasar.

Cirkuzantska atmosfera u gradu.Hleba i igara. Mama, hocu na ringispil, ne moze, mama mora da pusi. Sarena laza. Sutra ce raditi fontana i semafor. Zato sto je vasar.

I svi s nekim ludim ushicenjem cekaju taj vasar. I svi pricaju kako nije kao ranije, kako je pre bilo tezgi duz citavog jednog naselja, a sada beda, ljudi nemaju para, kako detetu da nesto pruzis kad nemas.

A svi oni puse. I piju. Sta ce, takvo je vreme, da to ne rade, sta bi oni sa zivotom. Detetu ne mozes da pruzis igracku, ali mozes sebi kutiju cigareta, iako je kriza i iako su cigarete poskupele, ti neces kriviti sebe zbog svoje lose navike, vec ces kriviti vlast zbog povecanja akcize na cigarete. Tako je najlakse, od kada je sveta i coveka, uvek je kriva vlast. Ne kazem da nije, meni je najkrivlja, jer sam budala koja je zavrsila fakultet, umesto da se ugledam na one sto nam vode drzavu, kao hodajuce reklame za silikonske usne i fejk diplome. Krivo je more.

Pore grada se otvaraju i svi su odjednom tu. Studenti dolaze roditeljima, u kuce stizu gosti iz daleka, jer je vasar. Otvaraju se butici i poslasticarnice, umivaju se izlozi, a ja kazem-da, to je bas ono sto nam je sada potrebno, jos jedan izlog da ljudi bale ispred njega.

Salterska sluzbenica kaze-jedanaest hiljada na racunu, covek kaze-dajte mi deset. Sta li neko moze kada mu je 11 hiljada polovina penzije, pitam se. Covek odlazi preko puta, ulazi u postu i pocinje redom da placa racune. Pita se da li je trebalo da uzme jos onu jednu hiljadu. Kupice sinu mozda jednu cokoladu. A mozda je bolje da mu ostavi novac, da ima za vasar. Koliko da mu ostavi, pita se. Mozda ce se ipak vratiti po jos onu hiljadu. Sta li covek moze kad mu je polovina penzije 11 crvenica? Sta li moja mama moze kad joj je polovina penzije 7 hiljada, a iza tate ostao kredit. Sta li ja mogu? Mogu li ista s ovim svojim bednim bicem da ucinim? Gde li zivi bolja buducnost, da li se radja, kako se stvara? 

Bilo je drugacije vreme. Ucili su nas da budimo dobri, da ne odudaramo u losem smislu, samo u dobrom, da se volimo, da se igramo, citamo, treniramo, da budemo radosni i oslonac jedni drugima. Da budemo dobri djaci. Da upisemo kvalitetne fakultete. Da budemo dobri studenti. Da postanemo dobri ljudi. Bilo je drugo vreme.

Danas, kad sam sve to obavila i smatram da sam postala dobar covek, a mogu da budem jos bolji, na glasu su drugacije vrednosti. Danas treba da se "laktas" "muljas" "muvas". Za nekoga ko je do tridesete ladio jaja, bez skole, ni zanata, ziveo na racun roditelja, ranije se govorilo da je lenstina. Danas, on ima "privatan biznis". I to je najlakse, za prajvat biz, Srbija je idealno podneblje, pogotovo ako si blizu granica, pa mozes da prajvatizujes i muljas do mile volje, dok ti Insajder ne udje u trag. A onda. Pa, i onda ce neko, tebi slican, da izmuva da se o tebi vise ne prica.

A ko vise mari za sve to? Navikli smo se. Niko vise ni ne prica o tome. Navikli smo da robujemo drustvenim pravilima, cak i ako su pogresna.U nekim normalnim zemljama, ako si drugaciji, ako si nesto u zivotu postigao, cene te, postuju te, vape za takvim ljudima. Kod nas, ne dao ti Bog da si u necemu uspeo, da si se digao iznad proseka, ko ti to dozvolio.

Ko ti dozvolio da se pitas zasto je jos uvek vise ljudi na jednom vasaru nego na promociji knjige. Ko ti dozvolio da se pitas zasto semafor ne radi kad je promocija knjige, vec samo kad je vasar.  Ko si ti da poredis vasar i promociju knjige.

I eto, sutra ce secerna vuna da mirise ulicama. I ljudi ce izneti stolove sa prasetinom raskomadanom da ti se place i svi ce tako da capkaju masnim rukama,na ulici, tu jadnu zivotinju. I posle te slike cu opet zeleti da postanem vegeterijanac. I sutra ce nekoliko ulica zatvoriti za saobracaj. I pricace kako je ranije vasar bio mnogo veci. I pricace kako je secerna vuna skupa. I niko nece pominjati akcize na cigare. 

I svi ce se sjuriti u ovu dolinu na vasar.

Rastuzuje me. Mozda zato sto me je tata vodio na vasare. Gledali smo zivotinje, uglavnom konje, sate smo provodili sa konjima. U nozdrve mi se uvuce njihov miris, pa danima samo o konjima pricamo. Obecala sam da cu mu pokloniti konja, jednog dana, kad zavrsim fakultet i postanem bogata. I salas i konje i da te sklonim iz ovog pakla, govorila sam mu. Cutao je. Zato sto je znao da stvari nece biti bolje. I ko zna sta je jos sve znao. I jednom, za rodjendan, mamine prijateljice, poklonile su mi sliku konja. Plakala sam, tako pred svima, i niko nije znao zasto placem. Zelela sam da je to nas konj, kao onaj belko sa vasara. Ne postoji nista tuznije od vasara, konjskih ociju i violine.  

A ja cu ovu dolinu elegantno napustiti, jer su mi svi vasari tuzni. Uci cu u jutarnju lastavicu i kupiti kartu za sever. I necu gledati koliko je sve to tuzno.

Osisala sam se.

(Ne treba da pominjem da mi je jasno da je moralo tih par centimetara vise, jer mi je kosa jako ostecena od farbanja. Ali, ja se ne farbam. Odakle ti onda pramenovi. Od sunca. Jesi li sigurna da na krajevima nemas jos farbane kose. Ne, jbn je moja kosa, nije mi neko ukrao krajeve preko noci da ih ofarba. A onda ti je tako prirodno ostcena. Da, majka priroda mi darovala divan kvalitet kose. I hvala tebi sto mi sad do Nove godine nece porasti.

Iz cije glave raste i ne bila tako ostecena.)

Napravila svoj prvi cizkejk u zivotu. Jestiv, rekla bih. Jos uvek ne kao u poslasticarnici. Za prvi put, doduse, savrsen. Slatke pavlake je bilo po sporetu, frizideru, plocicama u krugu od tri metra, imam neki zjbn mikser sto je mama izbacila, jer ima novi, pa ja uzela, da ne moram da kupujem. Moja odeca je zavrsila na pranju odmah nakon sto sam oblikovala tortu. A oblikuje se uz pomoc kalupa. Ja kalup nemam. Kao ni vecinu stvari potrebnih jednoj prosecnoj domacici, jer ja to nisam. Ako me pitate da li cu radije da kupim tiganj ili neku napicenu maskaru, o, maskaru, bez razmisljanja. I zato skoro nista sto imam u kuhinji nije potpuno moje. Ili sam uzela sto mami ne treba vise ili sam dobila kao poklon za useljenje. Ko jos nije bio, eto da zna, da mi treba tiganj za palacinke, kalup za cizkejk, jedan manji pleh. Za pocetak. U sustini, meni ni ovako nije lose. Kad ispricam ovako neku pricu, nadje se uvek nekoliko njih sto ce da ih nasmeje, pa odu i kupe mi kalup za cizkejk. Watch me. Za par dana cu ga imati.

Toliko o meni kao domacici. Ocajnoj. Ali, njemu je cizkejk preukusan i presrecan je. A to nema cenu. I niko ne zna s kakvim je mukama spremljen. Doduse, sad zna. Osmeh. Njegov osmeh. I, opet, to je sve sto mi je potrebno.

Putovala sam za Kraljevo s popustom na indeks. Kakav divan osecaj kad te kondukter gleda kao studenta i pita sta studiras. Pravo. Jesi li pri kraju. Jesam, imam jos par ispita. Nek je sa srecom. Hihihi, kakav sam ja prevarant. Doduse, overen mi je indeks do 10.10. 2012. Sasvim u skladu sa propisima ostvarujem svoja prava. Prikupila sam i poslednji dokument za posao. I nisam poslala danas, verovatno zato sto sam mala pussy. U ponedeljak cu. Nijedna ozbiljna stvar ne pocinje u petak.

Iskulirala sam dalji razvoj dogadjaja o vanzemaljcima zvanim pederi i domacinima zvanim Srbi. Hm, mozda bi redosled reci u prethodnoj recenici trebalo da bude drugaciji. Ako biti domacin znaci odvaliti se od rakije sa gostom koji ti prvi put u kucu dodje, onda ok, da, redosled je ok. Ako posmatramo sa stanovista sveta, a ne Srba, onda je redosled pogresan. U svakom slucaju, gledam svoja posla. Volim muske, zenske, sta mi dodje pod ruku, ljubav bar nije zabranjena, iako domacini pokusavaju da je svojim huliganizmom proteraju iz Nedodjijalenda.

I, dakle, stvarno, necu vise o njoj. 

Oktobar je peti, a ja sam djevojkeuletnjimhaljinamavolim. Gole noge mi miluju zraci, u haljini na jedno rame, osecam se fantasticno eroticno. Uzivam u knjizi i sve sto sada zelim je da me sneg zaobidje. Produzi dalje, idi od mene, jos dok je vremeeeee. Ne ide tako, a? Nisam u nekom strasno-opsesivno-pomahnitalom odnosu sa cika Cholom, ali ok mi je sad da to ide tako, pa mozda i ide.

Pokusavam da zaboravim koliko mi je kratka kosa. 

No, kad razmisljas o duzini, stvari su uvek krace nego sto izgledaju. Zato o duzini nikada ne treba raspravljati.

Mrzim kad ne zapisem odmah ono sto smislim. Ispari, jbn mi ispari. A to je najlepsi osecaj, kad se misao zacne, pa se rodi, pa se oblikuje i biva zrela, a onda postaje rec, pa sklizne niz olovku, pretvori se u magicni, laki trag na papiru, a onda jaca i koitusira sa mojim ostalim recima i postaje pecat. Moj licni. Inspiracija. Cedo moje.

I konacno, znam, pomaci cu se s mrtve tacke. Stvoricu nesto. 

Pisacu u svom radnom danu od 24 sata. Mozda od toga raste kosa. Mozda od toga rastu grudi. Mozda bi trebalo da prodam neku pricu onim buducim silikonjarama o tome kako od citanja rastu sise. 

Mozda jednostavno sada samo odem odavde i ulogujem se u svoj word dokument, da nastavim zapoceto, iznastavljano i pretumbano. 

Bile su to najlepse godine, dani kada se smejalo bez razloga, noci kada se spavalo bez spavanja, sati prepuni prica o buducnosti, zeljama, planovima. 

I moj paric iz klupe.

Bila je medju prvima koje sam upoznala u razredu i odmah mi se uvukla pod kozu. Taj prepoznatljiv sarm, glas, paz frizurica kao zastitni znak njenih gimnazijskih dana, devojcurak koji je uvek sve znao u skoli, bez mnogo muke. I uvek je zelela mnogo. Od sebe je trazila najbolje, zato je i uspela da upise i zavrsi ekonomiju kao jedan od najboljih studenata. Kada o njoj pricam, osetim se ponosno, zato sto poznajem osobu, koja je prepuna neke nenadmasive snage, uvek spremna da kaze sta zaista misli, bez nekog narocitog obaziranja na to da li ce se to nekome svideti ili ne, a s druge strane, ona je toliko jedno milo stvorenje, koje, i kad je daleko od mene, svojim recima salje istu toplinu, kao kada sam joj blizu. Ona je jedna od onih mojih ljudi, koji ce sve dati za bolju i lepsu buducnost. 

I zato znam, da ce je ovaj tekst obradovati mnogo vise od cestitke.

Jer, ovim putem, Maro, zelim da ti kazem da si ti jedna od najlepsih osoba koje sam srela na svom zivotnom putu. Najlepsa u svakom smislu. I zelim da negujes tu svoju lepotu, dobrotu i pozrtvovanost, jer ima i bice onih koji ce to zaista umeti da cene.

Zelim ti da te neko voli, onako snazno, kako ti zasluzujes, da te podigne sa tla i da zajedno lebdite lepotom svog vremena.

Zelim ti, ali stvarno ti zelim da dobijes poslovnu priliku snova, jer znam koliko sebe gradis, te se nadam da ce neko i to umeti da ceni.

A zelim ti najvise da ostanes tako divna osoba, da se sto manje nerviras, a da imas sto vise povoda za smeh. 

Pa, srecan ti rodjendan, Todic Marijana, srednji red, treca klupa :-)

Volim te puno :-***

I budi srecna!

Poskupljenja, gej parada, revansizam, patrioti i pljacke...ja necu, jednostavno necu da znam sta se desava, eto necu, makar me gospoda ministri cekali ispred vrata, makar me opkolili gejevi, makar lebac ispario. Samo se iznerviram, ljudi moji. No, ne vredi, ja ne mogu da pobegnem od toga, sedma sila proganja! Svaki covek postaje reporter, kad pitam sta ima novo, a oni mi opletu po pdv-u, pederima, kako ce onaj sve da po'apsi, Ezelu i Stanijinoj guzici.

Aman, ljudi, volite li vi nekoga? Onako, kad padne noc, volite li se s nekim? Sto to nije vasa vest dana? Hej, upoznao sam dobru curu, takva i takva je...ne, on mi opici neki bedan kez i krece, brate mili, kao da ja to hocu da znam, i to nasred ulice, kao da ja jedva cekam da bas od njega, insajdera, cujem vest o tome ko je zapalio zito. 'Niiiisiiiii cuuuula? Sad cu da ti ispricam." Svi se odjednom pretvore u analiticare. Od sada cu postavljati pitanja ovako: "Sta ima novo u TVOOOOM zivotu?" Pa, ako opet isto krene, ja cu pojasniti, imenom i prezimenom, ciji je zivot u pitanju. A, majka mu stara, pa u misju rupu da se zavucem, ja MORAM da cujem sta je ko izjavio na temu koja nema apsolutno nikakav uticaj na moj zivot. Od '99.god. sam pocela aktivno da se zalazem i borim za bolju Srbiju (jeste da sam tada imala 11 godina, ali tada sam pocela da izucavam politiku i iznosim svoja misljenja u javnost zvanu skola i komsiluk, a posle i kafana i tv) i danas, posle 13 godina, ja ne prepoznajem vise tu Srbiju, tu svako ima nesto da kaze, da predlozi, da filozofira i to striktno iz fotelje ili na ulici, o, da, na ulici, to je debata prve klase. Ako je sa mnom, onda je monolog, ja pustim da popljuje, nek olaksa dusu, mozda ga kod kuce niko ne slusa, a to je nista za jednog nezaposlenog coveka, da odstoji tu na ulici par minuta svog zivota... I niko od tih pljuvaca nece da se bavi nekim vaznim stvarima, da bude deo sistema, pa malo iznutra da izbusi stvar. Ne, to su gospoda, oni samo analiziraju. Prognoze, dijagnoze, paranoje, vesti iz prve ruke, ma, sve znaju ljudi. Moraju, da neznalicama poput mene, objasne.

A mozda to kod nekih ljudi ide i s godinama. Ranije sam verovala da ce moj glas nesto da promeni, a sada verujem da je jedina promena koju mogu da stvorim ona koja ce proisteci iz eksploatacije sopstvene snage. Nista toliko ne moze da promeni coveka koliko posvecenost sebi i svojim najblizima. Na kraju svega, kad ti je lepo, nece Srbija slaviti s tobom, osim ako nisi Novak Djokovic, vec najblizi i kad ti je tesko, nece Srbija da te tesi, osim ako nisi ceca osudjena na narukvicu, vec ce tu biti tvoji najblizi.

Da, trese mi se nekad orbita. Izmucka se i bez ikakvih vesti. Pa ja sam covek, pobogu. Ali, manje brinem, nego kad sam svakodnevno pricala o aktuelnim glupostima, jer samo gluposti i mogu biti aktuelne 365 dana i to redovnog, pravo u mozak, svakog dana iz godine u godinu, kao npr.taj pdv, poskupljenja, mrtva trka izmedju dinara i evra, kao Formulu 1 da gledam,idi, bre, dinamika ziva. 

I, naravno, ja sad i ovim putem dajem poene tim vestima.

Ne pisem o vaznim ljudima, onim obicnim ljudima, koji svoje dane posvecuju drugima, bez ikakve koristi. Ne pisem, a trebalo bi.

Ako neka vest ima direktne poseldice na moj zivot, ja cu to osetiti i bez vesti sto puta na dan. Danas sam bila u kupovini i sve je jbn poskupelo. Poskupelo je jos pre sto godina, onog trenutka kad smo dozvolili da pomislimo kako su izbori resenje za nas prazan dzep. E, pa, eto, sad, svi vi sto ste hteli promene, vidite da slavinu ne zavrce sadasnja ili prosla vlast, vec vama nedokuciva i  nepobediva sila, koju sve i da hocete svakodnevno da pratite, ne mozete, jer ste mali, marionete, sitne ribe sto bi Tihi okean da poznaju kao dlan. No, nismo mi krivi, nije greh zeleti promene, pa sve se menja, ali prvo treba da podjemo od sebe. To je ono sto ja oduvek pricam.Polazim od toga da treba svakog dana da dozivim nesto lepo, recimo, prosetam svog psa, upoznam neke nove ljude u setnji, poradim na telu, duhu, naucim nesto, procakulam s vedrim licima. I sjajno je, jer je sve to besplatno! Na to niko ne moze da vam stavi pdv, promet toga je neoporeziv, lek je za koji ne treba recept. A sto nemam, ja ubedim sebe da mi ni ne treba. Nek sam ziva, zdrava, necu vece po svaku cenu.

Jeste, svasta sam ja sad tu nalupala i verovatno mislite-a ko si sad pa ti, da delis savete... ja sam jedno bedno piskaralo i koliko god se trudila da se domognem licne slobode postovanog mi duha i sopstvenog zdravog razuma, ja cu i dalje biti pod neboderom sedme sile i prolaznika reportera. 

U svakom slucaju, kad vec mora da bude tako, ako je iko izdrzao moje smaranje sve do ovog reda, zelim da se zna da mi je lakse da slusam o Ezelu nego o teorijama zavere. Valjda iz ljubavi prema Turskoj. 

Hvala na paznji.

Zaista hvala. Onako od srca. Jer niko vas ne prisiljava, mucenike, da posle ovakvog dana, kada su slatkisi i cigarete poskupeli, citate reli mojih misli. Ne mogu da ih obuzdam. Da cokolada nije poskupela, ovog texta uopste ne bi ni bilo. Samo bih je istopila u ustima i prepustila se uzivanju. Ovako, i vi i ja sad ispastamo.

Zjbn stvar taj pdv.